"Ko hodi s mudrima postaje mudar, a ko se drži s bezumnicima postaje gori"
(Prič. 13, 20).
"Šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav deo ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa idolima? Jer vi ste hram Boga Živoga..." (2. Kor. 6,1417)
I opet marširaju svečane carske zastave sa krvavim pentagramom , može li to ? Opet časni krst sa srpom i čekićom ? Kažu veliki otadžbinski rat , pitam koje otadžbine ? SSSR ili Rusije ? Da li je to isto ? Kažu pobjeda nad fašizmom , kojim Italijanskim ? Koliko mi je poznato nigdje drugdje ga i nije bilo osim u Italiji a taj i takav fašizam bogami je nas Srbe spašavao od ustaškog noža i teko da bi ijedan srbin opstao u dalmaciji i lici da nije bilo vojvode Đujića i njegovih dinaraca koji su zahvaljujući savezništvu sa fašistima spašavali taj narod jadni. Isto to je činio i vojvoda Đurišić koji je u sadejstvu sa fašistima očistio Crnu Goru od komunističkog zla. Na stranu što masonska i britansko-boljševička propaganda sve organske ideje i pokrete naziva kolikvijalno "fašističkim" i pri tom pravi jednu opštu zbrku a time i vješto stigmatizira najvećeg neprijatelja. Pa da vidimo ko su tu pobjednici i čiju pobjedu mi veličamo ? Prije toga postavio bih četiri pitanja Putinomanima koji su ovdje u Srbiji gottovo svi ujedno i Staljinisti a sebe rado doživljavaju i kao pravoslavne i rodoljube ( potpuna politička šizofrenija ) :
1. Zašto Putin insistira na retorici , simbolima i doktrini SSSR i boljševičke revolucije i obnovi mita o Staljinu ?
2. Zašto Putin ne okonča legalni autogenocid koji vrši Ruska Federacija nad ruskim narodom putem abortusa a s obzirom na prirodni priraštaj žute rase i islamskog faktora , jasno je ko ubija svoju djecu ?
3. Zašto Putin prihvata koncept i ideju "evro-azije" a odbacuje ideju "svete Rusije" iako je evroazijatstvo jedna inter-rasistička i religijski sinkretistička ideja potpuno strana Ruskoj duši i tradiciji a ideja "svete Rusije" potpuno pravoslavna i monarhistička i u suštini i u formi ?
Trocki je iz Amerike dobio nalog da prepusti vlast Staljinu?
Direktor Risi Leonid Rešetnjikov: Rusija se mora da vrati na duhovni put kojim je išla hiljadu godina
Uoči obeležavanja Dana narodnog jedinstva i Kazanske ikone Majke Božije, u velikom ruskom gradu Jekaterinburgu je 30. oktobra 2012. godine održana javna tribina Srednjeg Urala „Jedinstvo je oružje naše pobede”.Na ovom forumu je istovremeno obeležavano nekoliko značajnih datuma ruske istorije: 1150 godina ruske državnosti, 400 godina od završetka smutnog vremena u Ruskoj državi i 200 godina pobede u ratu 1812. godine.Forumu su prisutstvovali Mitropolit Jekaterinburški i Verhoturski Kiril, gubernator Sverdlovske oblasti E. V. Kuvajšev i preko dve hiljade gostiju. Centralno mesto pripalo je razmatranju ideje narodnog jedinstva, izazovima sa kojima se suočava ruska državnost i traženju mesta Rusije u savremenom svetu. Glavno izglaganje imao je direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja Leonid Petrovič Rešetnjikov.
Fakti u celini prenose njegov govor na ovoj javnoj tribini: Želim da govorim samo kao čedo Ruske Pravoslavne Crkve, što i jesam u poslednje 23 godine svog života.Dvadeseti vek je vek istorijskog sloma pravoslavne Rusije. U prvoj deceniji HH veka odricanje vladajuće elite od ruske duhovnosti, tradicije dostiglo je takve razmere, da se može slobodno govoriti o njenom odricanju od istorijske državnosti.I to sve u situaciji kada za vreme carstvovanja Imperatora Nikolaja II Rusija dostigla neviđeni materijalni procvat. Do 1914. broj stanovnika Ruske imperije povećao se sa 125 mln. (prema popisu iz 1897.) do 178 mln. ljudi, odnosno rast je bio 53 miliona! Rusija je postajala bogata, sita i cvatuća država. Paradoksalno, ali baš taj materijalni rast postao je jedan od glavnih razloga povećanja revolucionarnih tendencija u društvu. Mnogi nisu izdržali ispit bogatstvom i prosperitetom, poželeli su da odbace stroga moralna pravila, da krenu putem, kojim se već kretala Evropa.Pravoslavna monarhija sa njenim duhovno-moralnim kodeksom, koji nameće čitavom narodu, pre svega moralne obaveze, među kojima je prva – odano služenje Otadžbini, početkom HH veka je već smetala. Ličnost Cara Nikolaja II izazivala je nerazumevanje i nervozu. Bog je bio poklonio Rusiji neverovatnog po svojim duhovnim o ljudskim osobinama Cara. Imperator Nikolaj II je spajao u sebi nepokolebljivu odanost Hristu i Rusiji. Neshvatanje u ruskom društvu takvog Cara stvaralo je podlogu za širenje različitih glasina o njemu.Sve je to objašnjivo: Car je, govoreći savremenim jezikom, ostajao u pravoslavnom polju, a njegovi oponenti iz političke i intelektualne elite su odavno to polje napustili. Mada, ni pisanja savremenih tumača politike Nikolaja II ne mogu ni da se približe pravom shvatanju iz istog razloga: oni se još uvek nalaze u sasvim drugom duhovnom polju. Za veliku većinu ruskog prosvećenog društva, Nikolaj II je bio tiranin, reakcionar i konservativac, koji se uporno hvata za vlast, po svaku cenu. Šta god uradio Nikolaj II, kakvu god odluku doneo, to društvo je sve to osuđivalo. Radikali svih vrsta i nijansi – slikari, pesnici, državni činovnici i industrijalci, izdavači i publiciste – nametali su Rusiji svoj recept razvoja. Osude i poricanje su postepeno postajale smisao njihovog postojanja. Pad naroda u greh 1917. postao je neminovan uzrok svih beda i nesreća koje je doživela Rusija u HH veku i od kojih se ni do dan danas nije oporavila. Pesnik Andrej Beli, gledajući u februaru 1917. razdraganu revolucionarnu gomilu, u nekom iznenadnom proročkom nadahnuću napisao je: „Četvrtinu će vas pogubiti glad, mor i mač”.
Tako se tačno i dogodilo. U februaru 1917. su se srušili državni i duhovni oslonci ruskog naroda, desio se ozbiljan slom njegovog tradicionalnog nacionalnog koda, odricanje od nacionalne ideje, sa kojom je Rusija živela hiljadu godina. Februar 1917. je doveo naš narod do Oktobra, do boljševizma. Do te jedinstvene pojave u svetskoj istoriji. Nijedan režim ni pre ni posle toga nije dovodio borbu sa religijom i mržnju prema svom nacionalnom načelu do nivoa glavnog zadatka svoje politike. „Moralni” kredo boljševizma formulisan je u Lenjinovim rečima: „Moralno je ono što odgovara interesima proletarijata”. U praksi, iza verbalne „brige” o interesima proletarijata, krila se agresivna i dosledna borba protiv religioznosti. Dostojevski je vrlo tačno okarakterisao suštinu takvih ljudi – zli dusi.Opsednutost zlim dusima predstavljala je plodno tle za čuvenu „moralnost” boljševika koja je dozvoljavala da se ljudi uništavaju na stotine hiljada, uključujući i predstavnike istog tog proletarijata, samo zbog njihove nepogodnosti u delu svetske revolucije. Ista ta moralnost je dozvoljavala da se ruše hramovi, pale ikone, iživljavanja nad svetim moštima, ubijanje sveštenika. Pravoslavno-monarhistička svest ruskog naroda bila je ozbiljno podrivana u deceniji koja je prethodila revoluciji. Nastali vakum boljševici su usput popunjavali lažnom religijom. Umesto Boga – vožd, umesto Carstva Nebeskog – srećna budućnost, komunizam koji svi moraju nesebično da grade. Ukratko, đavolja zamena. Deo stanovništva koji je još uvek imao pravoslavno shvatanje sveta i tradiciju, nije je to prihvatio. Taj deo je bio podvrgnut fizičkom uništavanju 20-ih i 30-ih godina, a između 50-ih i 80-ih političkom gonjenju. Drugi deo naroda, naročito onaj koji je ušao u sovjetski period istorije naše zemlje u mladim godinama, a pogotovo oni što su se rodili posle revolucije, polako su prihvatili ovu jeres kao svoju ideologiju, svoju religiju.Sa tom lažnom religijom veći deo stanovništva je živeo, pravio je vojne i radne podvige, greške i propuste. Ta religija je predstavljala objašnjenje smisla života tih godina. Baš zbog toga mnogi ni danas ne mogu da odvoje žito od kukolja, narodne zablude od svesnih zločina režima, nisu u stanju da se odreknu lažnog verskog nasleđa komunističkog boljševizma.
Usađivnje u narodnu svest nove lažne religije odvijala se u Rusiji 20-ih i 30-ih godina udarničkim tempom: rušeni su i zatvarani hramovi (ne samo pravoslavni, već i džamije, budističke hramovi i sinagoge), sveštenici su bili masovno podvrgavani represijama, većina je bila streljana. Svuda su se postavljali kameni idoli-kipovi.Stari ruski gradovi su mahom dobijali nova imena u čast boljševistskih poglavara („svetaca“ nove „religije“). Tako se na mapi RSFSR umesto Gatčine pojavio se Trock, umesto Jelisavetgrada – Zinovjevsk, umesto Petrograda – Leningrad. U takvom miljeu, preimenovanje starinskog Caricina u Staljingrada izgledalo je 1925. kao sasvim normalan, običan događaj. Josif Staljin je davno postao mit koji izaziva ili užas ili ushićenje. „Staljinistički logori”, „staljinističke čistke” – ti, sa oproštenjem, istorijski „brendovi”, odavno su postali deo naše svesti.Međutim, malo ko obraća pažnju na to da su represije i logori – koliko god da jesu staljinistički – isto toliko zasluga Lenjina, Đeržinskog, Buharina, Hruščova. Čitavog bolševistskog vrha koji je stvorio taj sistem, koji je izrodio te strašne, nakaradne pojave. U međuvremenu, razumevanje istinske uloge Staljina i istorijskih procesa i događaja uopšte, moguće je samo u okviru pravoslavnog shvatanja sveta.Staljin je bio aktivni rukovodilac boljševičkog režima. On snosi direktnu odgovornost za tu politiku i za ta bezakonja koja su poprimila masovne razmere u SSSR između 20-ih i 50-ih godina HH veka. Staljinizam, odnosno režim koji je nastao početkom Velikog Otadžbinskog rata, u vezi nekih pitanja povremeno je deklarisao drugačije dogme, negoli lenjinski boljševizam.Međutim, pojedine ideološko-političke razlike između lenjinskog i staljinističkog režima ne mogu da ponište njihovu očiglednu zajedničku idejnu osnovu.
Apsolutno je neopravdano tražiti principijelnu razliku između pristupa Lenjina, Trockog i Staljina.LJudi su za svu trojicu bili potrošni materijal, a Rusija – poligon za socijalističko-politički eksperiment. Mada, ako su Trocki i Lenjin ciljali na njegovo sprovođenje u „svetskim razmerama” i rastvaranje Rusije u svetskoj socijalističkoj državi (zar ne liči na varijantu svetske vlade?), Staljin je, sudarivši se sa nesavladivim problemima u realizaciji tih planova, radio na pretvaranju zemlje u sovjetsku imperiju.Neki potezi Staljina su se u izvesnoj meri poklopili sa interesima preporoda istorijske Rusije. Ali, samo su se poklopili.On je, ubrzo nakon preuzimanja vlasti, shvatio da je izgradnja njegove imperije, čije jezgro stanovništva i dalje čine Rusi, nemoguća bez korišćenja elemenata ruske državnosti. Poslednja činjenica često dovodi u zabludu ljude koji malo veruju ili koji ne veruju uopšte, koji prihvataju takve pragmatične pristupe Staljina maltene kao potvrdu njegove težnje da se obnovi istorijska Rusija.To je zabluda. Ovde je reč o klasičnoj đavoljoj zameni. Mistifikovani „crveni car” Staljin opasan je i utoliko što njegov lik neprijatelji Rusije mogu sa nekom nadom da iskoriste u borbi sa idejom Svete Rusi.Ni Lenjin, ni Trocki, a kamoli kumiri savremenog liberalizma nisu sposobni da povedu narod za sobom: oni su evidentno odvratni i bezobrazni. Staljin-mit, kao vrhovno božanstvo boljševičke lažne religije, kao svirepi ali „pravedni” bog, može da bude privlačan za ljude koji su duhovno nerazvijeni ili koji još uvek traže put ka Istini. Ali, sa Staljinom-mitom neizbežno će se vratiti i konkretni „Staljin”: sa terorom, razmiricama, voluntarizmom, proganjanjem vere.To je lako objasniti jer sa njim neće biti Boga, a to znači da neće biti mira u srcima i dušama, da neće biti ljubavi i smirivanja nadmenosti. Istinska monarhija je večna, jer se ona ne svodi na konkretnu ličnost, na tiraniju, već priznaje iznad sebe Boga i služi NJemu i svom narodu.Međutim monarhija zahteva od svog naroda znatno veći nivo duhovnog razvoja, nego što zahtevaju republika ili diktatura. Ruski istaknuti mislilac Ivan A. Iljin pisao je:„Velika je iluzija da je „najlakše” uzdići na Presto zakonitog Gospodara. Jer, zakonitog Gospodara treba zaslužiti srcem, voljom i delima. Monarhija nije najlakši i pristupačan način državnosti, već je najteži, jer je duhovno najdublji vid uređenja, vid koji duhovno traži od naroda monarhističku pravnu svest”. Duhovno oslabljenom narodu lik „crvenog cara” ili „efikasnog menadžera” bliži je i jasniji nego lik Pomazanika Božijeg. Staljin je sušta suprotnost Imperatoru Nikolaju II. Na duhovnom planu oni su nespojivi, kao što je nemoguće spojiti đavolsko i Božansko.Zapanjujuće je kako to ne razumeju ljudi koji nazivaju sebe pravoslavcima.
Staljin je prirodna i direktna posledica odmetanja ruskog društva od Boga i istorijske Rusije, odmetanja koje se dogodilo 1917. Uzimam na sebe odgovornost da tvrdim da je Staljin bio poslat Rusiji kao kazna za to odmetanje. Međutim, ovo bi trebalo da bude jasno svakom mislećem čoveku.Narod, koji nije želeo da ima iznad sebe Pomazanika Božijeg, dobio je surovog vladara, u kojem se spojila čitava strašna postrevolucionarna epoha. Staljina je izbacila na površinu ta tamna snaga ruskog društva, koja se zarodila usled izdaje vere, bacanja u zaborav ideala i tradicije predaka. Kad se odlučivalo ko će da stane na čelo Sovjetske Rusije posle Lenjina, „čarobnjaci” iza kulisa, koji su se smestili u Americi, nisu mogli da ostanu po strani. NJima je više odgovarao poslovni i pragmatični Staljin, nego pričljivi i konfliktni Trocki.U Vašingtonu i NJujorku su smatrali da je jačanje SSSR vrlo korisno, kao stvaranje protivteže perspektivama uskrsnuća jake Nemačke.Jedan od tih „čarobnjaka”, koji se krio iza pseudonima, poslao je 1928. iz NJujorka Trockom u Alma-Atu telegram u kojem je od dotičnog zahtevao „da se istog časa odrekne borbe i da „preda vlast” Staljinu.Bez ove podrške, Staljinu bi bilo teško deportovati iz zemlje „večito upaljenog” Lava Davidoviča. Značajno je da je Staljin, i posle Trockog, još dugo nastavljao njegovu ekonomsku politiku. Glavne parole Trockog „Stisnućemo bogatog seljaka!“ i „Industrijalizacija čitave zemlje!“ sprovođene su se pod rukovodstvom Staljina.Neke od odluka Trockog, sa kojima Staljin kategorički nije bio saglasan, kao što je izgradnja Dneprogesa, bile su odmah ostvarivane, jer je za to bio zainteresovan američki kapital, koji je uzeo aktivno učešće u ovom „komunističkom gradilištu“. čemu je skriveni razlog američke filantropije? Predsednik E. Huver se 1929. sastao sa najviđenijim preduzetnicima SAD iz centra Rasela. Oni su rekli Huveru:„Dolazi kriza, možemo da pokušamo da izbegnemo tešku situaciju, u kojoj mogu da se nađu SAD, tako što ćemo promeniti raspored snaga u svetu. Zato treba pružiti pomoć Rusiji, kako bi se ona konačno rešila posledica građanskog rata, i pomoći Nemačkoj da se reši stega Versajskog mira“.Huver je prigovorio: „Ali, za to je potreban novac, nekoliko milijardi. A i zašto to nama treba, šta će biti posle?“ „A posle treba sukobiti Rusiju i Nemačku da bi, povrativši se posle krize, SAD ostale jedan na jedan sa onim koji opstane“.
Demografski gubici Rusije izazvani pobačajima veći nego gubici u tri velika rata
U Rusiji broj prekida trudnoće u poslednje vreme blago opada, ali je i dalje veoma visok. Liberalni sovjetski zakoni o abortusima su manje više-ostali nepromenjeni. Ta činjenica, u kombinaciji sa nekim drugim faktorima, ima za posledicu da se demografski gubici izazvani veštačkim prekidanjem trudnoće u Rusiji u 20. veku mogu uporediti sa gubicima u tri velika rata.Demografski gubici izazvani abortusima u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka naneli su Rusiji 2,5 puta veće gubitke nego Prvi svetski rat, Ruski građanski rat i Veliki otadžbinski rat zajedno. U poslednjih pet godina broj abortusa u zemlji opada, ali ta dinamika zasad nije naročito primetna. U cilju daljeg poboljšanja tog pokazatelja Ministarstvo zdravlja namerava da posveti posebnu pažnju osnivanju kriznih centara za trudnice i organizovanju psihološke pomoći.Statistika abortusa u SSSR-u je dugo bila tajna, ali objavljivanje podataka osamdesetih godina posvedočilo je da je zemlja zauzimala jedno od prvih mesta u svetu po broju abortusa. Prema podacima istraživanja medicinskog demografa, doktora medicinskih nauka Jelizavete Sadvokasove, 1959. na jednu ženu u reproduktivnom dobu u proseku se obavljalo oko 4 abortusa. Istovremeno, kako je u svojim radovima isticala Sadvokasova, široka legalizacija abortusa nije dovela do potpunog iskorenjivanja nelegalnih pobačaja.U periodu od šezdesetih do osamdesetih godina pojavila se tendencija ka smanjenju broja abortusa, ali opšti pokazatelji su još dugo ostali veoma visoki: prosečan godišnji broj abortusa bio je veći od 4,5 miliona. Procenjujući razmere ovakve dinamike, čuveni ruski demograf Venijamin Bašlačev ističe da su abortusi u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina naneli Rusiji 2,5 puta veće demografske gubitke nego Prvi svetski rat, Ruski građanski rat i Veliki otadžbinski rat zajedno.Rusija je 2011. imala 143 miliona stanovnika, što je 5,7 miliona manje nego u momentu raspada SSSR-a 1991. Kao uzroke smanjenja broja stanovnika stručnjaci navode alkoholizam, lošu ishranu, odsustvo fizičke aktivnosti, kao i liberalnost sovjetskih zakona u sferi abortusa. U oktobru 2011. ruski parlament je usvojio nacrt zakona koji je dodatno ograničio rok za obavljanje abortusa. Ipak, zakon nije sadržao uslove koje su predložili predstavnici Ruske pravoslavne crkve (uvođenje obavezne saglasnosti muža i roditelja maloletnih devojaka u proceduru).Inicijativa za izbacivanje abortusa sa spiska besplatnih medicinskih usluga, koja je uzeta u razmatranje u novembru 2013, nije dobila podršku predstavnika Ministarstva zdravlja. Direktorka Odeljenja za akušerstvo i medicinsku negu dece pri Ministarstvu zdravlja Rusije Jelena Bajbarina je u intervjuu koji su mediji objavili istakla da su bojazni ministarstva povezane sa mogućim rastom broja ilegalnih abortusa, jer je „kod ilegalnih pobačaja izuzetno visoka smrtnost žena“.Bajbarina je ranije, komentarišući ovu temu u intervjuu za RIA „Novosti“, govorila o smanjenju broja abortusa u zemlji. U avgustu 2013. objavljeni su podaci prema kojima se na svakih 100 porođaja obavi oko 50 abortusa. Prema statističkim podacima u 2012. je obavljeno preko 900 hiljada abortusa, što čini 49,7 slučajeva na 100 porođaja. „Kod nas je broj abortusa u opadanju, u 2008. ih je bilo 1,236 miliona, a u 2012. taj broj se smanjio na 935 hiljada. Ipak, taj pokazatelj je izuzetno visok, što doprinosi problemu neplodnosti“, rekla je Bajbarina.Prema mišljenju Bajbarine, podsticaji za dalje opadanje broja abortusa biće vaspitni rad sa stanovništvom, kao i organizovanje službe za pomoć ženama koje su se našle u teškoj životnoj situaciji i odlučile da abortiraju.„Ministarstvo zdravlja podržava otvaranje kriznih centara za trudnice i organizovanje psihološko-pedagoške pomoći socijalnih radnika – smatramo da je takav put ka smanjenju broja abortusa najperspektivniji i najhumaniji“, zaključila je ona.Izvor: Ruska reč
http://www.youtube.com/watch?v=eXB-vuVbfR0
U Rusiji se procenjuje da je 80% žena (ukupno, sve Ruskinja) imalo abortus, i to od dva do 20 komada po osobi. Stopa smrtnosti je 200% viša od stope rađanja. U Sankt Peterburgu (četiri miliona stanovnika) se po zvaničnim izveštajima godišnje obavi 50.000 aboortusa, a procenjuje se da ih je duplo više.
(Prič. 13, 20).
"Šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav deo ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa idolima? Jer vi ste hram Boga Živoga..." (2. Kor. 6,1417)
I opet marširaju svečane carske zastave sa krvavim pentagramom , može li to ? Opet časni krst sa srpom i čekićom ? Kažu veliki otadžbinski rat , pitam koje otadžbine ? SSSR ili Rusije ? Da li je to isto ? Kažu pobjeda nad fašizmom , kojim Italijanskim ? Koliko mi je poznato nigdje drugdje ga i nije bilo osim u Italiji a taj i takav fašizam bogami je nas Srbe spašavao od ustaškog noža i teko da bi ijedan srbin opstao u dalmaciji i lici da nije bilo vojvode Đujića i njegovih dinaraca koji su zahvaljujući savezništvu sa fašistima spašavali taj narod jadni. Isto to je činio i vojvoda Đurišić koji je u sadejstvu sa fašistima očistio Crnu Goru od komunističkog zla. Na stranu što masonska i britansko-boljševička propaganda sve organske ideje i pokrete naziva kolikvijalno "fašističkim" i pri tom pravi jednu opštu zbrku a time i vješto stigmatizira najvećeg neprijatelja. Pa da vidimo ko su tu pobjednici i čiju pobjedu mi veličamo ? Prije toga postavio bih četiri pitanja Putinomanima koji su ovdje u Srbiji gottovo svi ujedno i Staljinisti a sebe rado doživljavaju i kao pravoslavne i rodoljube ( potpuna politička šizofrenija ) :
1. Zašto Putin insistira na retorici , simbolima i doktrini SSSR i boljševičke revolucije i obnovi mita o Staljinu ?
2. Zašto Putin ne okonča legalni autogenocid koji vrši Ruska Federacija nad ruskim narodom putem abortusa a s obzirom na prirodni priraštaj žute rase i islamskog faktora , jasno je ko ubija svoju djecu ?
3. Zašto Putin prihvata koncept i ideju "evro-azije" a odbacuje ideju "svete Rusije" iako je evroazijatstvo jedna inter-rasistička i religijski sinkretistička ideja potpuno strana Ruskoj duši i tradiciji a ideja "svete Rusije" potpuno pravoslavna i monarhistička i u suštini i u formi ?
Trocki je iz Amerike dobio nalog da prepusti vlast Staljinu?
Direktor Risi Leonid Rešetnjikov: Rusija se mora da vrati na duhovni put kojim je išla hiljadu godina
Uoči obeležavanja Dana narodnog jedinstva i Kazanske ikone Majke Božije, u velikom ruskom gradu Jekaterinburgu je 30. oktobra 2012. godine održana javna tribina Srednjeg Urala „Jedinstvo je oružje naše pobede”.Na ovom forumu je istovremeno obeležavano nekoliko značajnih datuma ruske istorije: 1150 godina ruske državnosti, 400 godina od završetka smutnog vremena u Ruskoj državi i 200 godina pobede u ratu 1812. godine.Forumu su prisutstvovali Mitropolit Jekaterinburški i Verhoturski Kiril, gubernator Sverdlovske oblasti E. V. Kuvajšev i preko dve hiljade gostiju. Centralno mesto pripalo je razmatranju ideje narodnog jedinstva, izazovima sa kojima se suočava ruska državnost i traženju mesta Rusije u savremenom svetu. Glavno izglaganje imao je direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja Leonid Petrovič Rešetnjikov.
Fakti u celini prenose njegov govor na ovoj javnoj tribini: Želim da govorim samo kao čedo Ruske Pravoslavne Crkve, što i jesam u poslednje 23 godine svog života.Dvadeseti vek je vek istorijskog sloma pravoslavne Rusije. U prvoj deceniji HH veka odricanje vladajuće elite od ruske duhovnosti, tradicije dostiglo je takve razmere, da se može slobodno govoriti o njenom odricanju od istorijske državnosti.I to sve u situaciji kada za vreme carstvovanja Imperatora Nikolaja II Rusija dostigla neviđeni materijalni procvat. Do 1914. broj stanovnika Ruske imperije povećao se sa 125 mln. (prema popisu iz 1897.) do 178 mln. ljudi, odnosno rast je bio 53 miliona! Rusija je postajala bogata, sita i cvatuća država. Paradoksalno, ali baš taj materijalni rast postao je jedan od glavnih razloga povećanja revolucionarnih tendencija u društvu. Mnogi nisu izdržali ispit bogatstvom i prosperitetom, poželeli su da odbace stroga moralna pravila, da krenu putem, kojim se već kretala Evropa.Pravoslavna monarhija sa njenim duhovno-moralnim kodeksom, koji nameće čitavom narodu, pre svega moralne obaveze, među kojima je prva – odano služenje Otadžbini, početkom HH veka je već smetala. Ličnost Cara Nikolaja II izazivala je nerazumevanje i nervozu. Bog je bio poklonio Rusiji neverovatnog po svojim duhovnim o ljudskim osobinama Cara. Imperator Nikolaj II je spajao u sebi nepokolebljivu odanost Hristu i Rusiji. Neshvatanje u ruskom društvu takvog Cara stvaralo je podlogu za širenje različitih glasina o njemu.Sve je to objašnjivo: Car je, govoreći savremenim jezikom, ostajao u pravoslavnom polju, a njegovi oponenti iz političke i intelektualne elite su odavno to polje napustili. Mada, ni pisanja savremenih tumača politike Nikolaja II ne mogu ni da se približe pravom shvatanju iz istog razloga: oni se još uvek nalaze u sasvim drugom duhovnom polju. Za veliku većinu ruskog prosvećenog društva, Nikolaj II je bio tiranin, reakcionar i konservativac, koji se uporno hvata za vlast, po svaku cenu. Šta god uradio Nikolaj II, kakvu god odluku doneo, to društvo je sve to osuđivalo. Radikali svih vrsta i nijansi – slikari, pesnici, državni činovnici i industrijalci, izdavači i publiciste – nametali su Rusiji svoj recept razvoja. Osude i poricanje su postepeno postajale smisao njihovog postojanja. Pad naroda u greh 1917. postao je neminovan uzrok svih beda i nesreća koje je doživela Rusija u HH veku i od kojih se ni do dan danas nije oporavila. Pesnik Andrej Beli, gledajući u februaru 1917. razdraganu revolucionarnu gomilu, u nekom iznenadnom proročkom nadahnuću napisao je: „Četvrtinu će vas pogubiti glad, mor i mač”.
Tako se tačno i dogodilo. U februaru 1917. su se srušili državni i duhovni oslonci ruskog naroda, desio se ozbiljan slom njegovog tradicionalnog nacionalnog koda, odricanje od nacionalne ideje, sa kojom je Rusija živela hiljadu godina. Februar 1917. je doveo naš narod do Oktobra, do boljševizma. Do te jedinstvene pojave u svetskoj istoriji. Nijedan režim ni pre ni posle toga nije dovodio borbu sa religijom i mržnju prema svom nacionalnom načelu do nivoa glavnog zadatka svoje politike. „Moralni” kredo boljševizma formulisan je u Lenjinovim rečima: „Moralno je ono što odgovara interesima proletarijata”. U praksi, iza verbalne „brige” o interesima proletarijata, krila se agresivna i dosledna borba protiv religioznosti. Dostojevski je vrlo tačno okarakterisao suštinu takvih ljudi – zli dusi.Opsednutost zlim dusima predstavljala je plodno tle za čuvenu „moralnost” boljševika koja je dozvoljavala da se ljudi uništavaju na stotine hiljada, uključujući i predstavnike istog tog proletarijata, samo zbog njihove nepogodnosti u delu svetske revolucije. Ista ta moralnost je dozvoljavala da se ruše hramovi, pale ikone, iživljavanja nad svetim moštima, ubijanje sveštenika. Pravoslavno-monarhistička svest ruskog naroda bila je ozbiljno podrivana u deceniji koja je prethodila revoluciji. Nastali vakum boljševici su usput popunjavali lažnom religijom. Umesto Boga – vožd, umesto Carstva Nebeskog – srećna budućnost, komunizam koji svi moraju nesebično da grade. Ukratko, đavolja zamena. Deo stanovništva koji je još uvek imao pravoslavno shvatanje sveta i tradiciju, nije je to prihvatio. Taj deo je bio podvrgnut fizičkom uništavanju 20-ih i 30-ih godina, a između 50-ih i 80-ih političkom gonjenju. Drugi deo naroda, naročito onaj koji je ušao u sovjetski period istorije naše zemlje u mladim godinama, a pogotovo oni što su se rodili posle revolucije, polako su prihvatili ovu jeres kao svoju ideologiju, svoju religiju.Sa tom lažnom religijom veći deo stanovništva je živeo, pravio je vojne i radne podvige, greške i propuste. Ta religija je predstavljala objašnjenje smisla života tih godina. Baš zbog toga mnogi ni danas ne mogu da odvoje žito od kukolja, narodne zablude od svesnih zločina režima, nisu u stanju da se odreknu lažnog verskog nasleđa komunističkog boljševizma.
Usađivnje u narodnu svest nove lažne religije odvijala se u Rusiji 20-ih i 30-ih godina udarničkim tempom: rušeni su i zatvarani hramovi (ne samo pravoslavni, već i džamije, budističke hramovi i sinagoge), sveštenici su bili masovno podvrgavani represijama, većina je bila streljana. Svuda su se postavljali kameni idoli-kipovi.Stari ruski gradovi su mahom dobijali nova imena u čast boljševistskih poglavara („svetaca“ nove „religije“). Tako se na mapi RSFSR umesto Gatčine pojavio se Trock, umesto Jelisavetgrada – Zinovjevsk, umesto Petrograda – Leningrad. U takvom miljeu, preimenovanje starinskog Caricina u Staljingrada izgledalo je 1925. kao sasvim normalan, običan događaj. Josif Staljin je davno postao mit koji izaziva ili užas ili ushićenje. „Staljinistički logori”, „staljinističke čistke” – ti, sa oproštenjem, istorijski „brendovi”, odavno su postali deo naše svesti.Međutim, malo ko obraća pažnju na to da su represije i logori – koliko god da jesu staljinistički – isto toliko zasluga Lenjina, Đeržinskog, Buharina, Hruščova. Čitavog bolševistskog vrha koji je stvorio taj sistem, koji je izrodio te strašne, nakaradne pojave. U međuvremenu, razumevanje istinske uloge Staljina i istorijskih procesa i događaja uopšte, moguće je samo u okviru pravoslavnog shvatanja sveta.Staljin je bio aktivni rukovodilac boljševičkog režima. On snosi direktnu odgovornost za tu politiku i za ta bezakonja koja su poprimila masovne razmere u SSSR između 20-ih i 50-ih godina HH veka. Staljinizam, odnosno režim koji je nastao početkom Velikog Otadžbinskog rata, u vezi nekih pitanja povremeno je deklarisao drugačije dogme, negoli lenjinski boljševizam.Međutim, pojedine ideološko-političke razlike između lenjinskog i staljinističkog režima ne mogu da ponište njihovu očiglednu zajedničku idejnu osnovu.
Apsolutno je neopravdano tražiti principijelnu razliku između pristupa Lenjina, Trockog i Staljina.LJudi su za svu trojicu bili potrošni materijal, a Rusija – poligon za socijalističko-politički eksperiment. Mada, ako su Trocki i Lenjin ciljali na njegovo sprovođenje u „svetskim razmerama” i rastvaranje Rusije u svetskoj socijalističkoj državi (zar ne liči na varijantu svetske vlade?), Staljin je, sudarivši se sa nesavladivim problemima u realizaciji tih planova, radio na pretvaranju zemlje u sovjetsku imperiju.Neki potezi Staljina su se u izvesnoj meri poklopili sa interesima preporoda istorijske Rusije. Ali, samo su se poklopili.On je, ubrzo nakon preuzimanja vlasti, shvatio da je izgradnja njegove imperije, čije jezgro stanovništva i dalje čine Rusi, nemoguća bez korišćenja elemenata ruske državnosti. Poslednja činjenica često dovodi u zabludu ljude koji malo veruju ili koji ne veruju uopšte, koji prihvataju takve pragmatične pristupe Staljina maltene kao potvrdu njegove težnje da se obnovi istorijska Rusija.To je zabluda. Ovde je reč o klasičnoj đavoljoj zameni. Mistifikovani „crveni car” Staljin opasan je i utoliko što njegov lik neprijatelji Rusije mogu sa nekom nadom da iskoriste u borbi sa idejom Svete Rusi.Ni Lenjin, ni Trocki, a kamoli kumiri savremenog liberalizma nisu sposobni da povedu narod za sobom: oni su evidentno odvratni i bezobrazni. Staljin-mit, kao vrhovno božanstvo boljševičke lažne religije, kao svirepi ali „pravedni” bog, može da bude privlačan za ljude koji su duhovno nerazvijeni ili koji još uvek traže put ka Istini. Ali, sa Staljinom-mitom neizbežno će se vratiti i konkretni „Staljin”: sa terorom, razmiricama, voluntarizmom, proganjanjem vere.To je lako objasniti jer sa njim neće biti Boga, a to znači da neće biti mira u srcima i dušama, da neće biti ljubavi i smirivanja nadmenosti. Istinska monarhija je večna, jer se ona ne svodi na konkretnu ličnost, na tiraniju, već priznaje iznad sebe Boga i služi NJemu i svom narodu.Međutim monarhija zahteva od svog naroda znatno veći nivo duhovnog razvoja, nego što zahtevaju republika ili diktatura. Ruski istaknuti mislilac Ivan A. Iljin pisao je:„Velika je iluzija da je „najlakše” uzdići na Presto zakonitog Gospodara. Jer, zakonitog Gospodara treba zaslužiti srcem, voljom i delima. Monarhija nije najlakši i pristupačan način državnosti, već je najteži, jer je duhovno najdublji vid uređenja, vid koji duhovno traži od naroda monarhističku pravnu svest”. Duhovno oslabljenom narodu lik „crvenog cara” ili „efikasnog menadžera” bliži je i jasniji nego lik Pomazanika Božijeg. Staljin je sušta suprotnost Imperatoru Nikolaju II. Na duhovnom planu oni su nespojivi, kao što je nemoguće spojiti đavolsko i Božansko.Zapanjujuće je kako to ne razumeju ljudi koji nazivaju sebe pravoslavcima.
Staljin je prirodna i direktna posledica odmetanja ruskog društva od Boga i istorijske Rusije, odmetanja koje se dogodilo 1917. Uzimam na sebe odgovornost da tvrdim da je Staljin bio poslat Rusiji kao kazna za to odmetanje. Međutim, ovo bi trebalo da bude jasno svakom mislećem čoveku.Narod, koji nije želeo da ima iznad sebe Pomazanika Božijeg, dobio je surovog vladara, u kojem se spojila čitava strašna postrevolucionarna epoha. Staljina je izbacila na površinu ta tamna snaga ruskog društva, koja se zarodila usled izdaje vere, bacanja u zaborav ideala i tradicije predaka. Kad se odlučivalo ko će da stane na čelo Sovjetske Rusije posle Lenjina, „čarobnjaci” iza kulisa, koji su se smestili u Americi, nisu mogli da ostanu po strani. NJima je više odgovarao poslovni i pragmatični Staljin, nego pričljivi i konfliktni Trocki.U Vašingtonu i NJujorku su smatrali da je jačanje SSSR vrlo korisno, kao stvaranje protivteže perspektivama uskrsnuća jake Nemačke.Jedan od tih „čarobnjaka”, koji se krio iza pseudonima, poslao je 1928. iz NJujorka Trockom u Alma-Atu telegram u kojem je od dotičnog zahtevao „da se istog časa odrekne borbe i da „preda vlast” Staljinu.Bez ove podrške, Staljinu bi bilo teško deportovati iz zemlje „večito upaljenog” Lava Davidoviča. Značajno je da je Staljin, i posle Trockog, još dugo nastavljao njegovu ekonomsku politiku. Glavne parole Trockog „Stisnućemo bogatog seljaka!“ i „Industrijalizacija čitave zemlje!“ sprovođene su se pod rukovodstvom Staljina.Neke od odluka Trockog, sa kojima Staljin kategorički nije bio saglasan, kao što je izgradnja Dneprogesa, bile su odmah ostvarivane, jer je za to bio zainteresovan američki kapital, koji je uzeo aktivno učešće u ovom „komunističkom gradilištu“. čemu je skriveni razlog američke filantropije? Predsednik E. Huver se 1929. sastao sa najviđenijim preduzetnicima SAD iz centra Rasela. Oni su rekli Huveru:„Dolazi kriza, možemo da pokušamo da izbegnemo tešku situaciju, u kojoj mogu da se nađu SAD, tako što ćemo promeniti raspored snaga u svetu. Zato treba pružiti pomoć Rusiji, kako bi se ona konačno rešila posledica građanskog rata, i pomoći Nemačkoj da se reši stega Versajskog mira“.Huver je prigovorio: „Ali, za to je potreban novac, nekoliko milijardi. A i zašto to nama treba, šta će biti posle?“ „A posle treba sukobiti Rusiju i Nemačku da bi, povrativši se posle krize, SAD ostale jedan na jedan sa onim koji opstane“.
Demografski gubici Rusije izazvani pobačajima veći nego gubici u tri velika rata
U Rusiji broj prekida trudnoće u poslednje vreme blago opada, ali je i dalje veoma visok. Liberalni sovjetski zakoni o abortusima su manje više-ostali nepromenjeni. Ta činjenica, u kombinaciji sa nekim drugim faktorima, ima za posledicu da se demografski gubici izazvani veštačkim prekidanjem trudnoće u Rusiji u 20. veku mogu uporediti sa gubicima u tri velika rata.Demografski gubici izazvani abortusima u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka naneli su Rusiji 2,5 puta veće gubitke nego Prvi svetski rat, Ruski građanski rat i Veliki otadžbinski rat zajedno. U poslednjih pet godina broj abortusa u zemlji opada, ali ta dinamika zasad nije naročito primetna. U cilju daljeg poboljšanja tog pokazatelja Ministarstvo zdravlja namerava da posveti posebnu pažnju osnivanju kriznih centara za trudnice i organizovanju psihološke pomoći.Statistika abortusa u SSSR-u je dugo bila tajna, ali objavljivanje podataka osamdesetih godina posvedočilo je da je zemlja zauzimala jedno od prvih mesta u svetu po broju abortusa. Prema podacima istraživanja medicinskog demografa, doktora medicinskih nauka Jelizavete Sadvokasove, 1959. na jednu ženu u reproduktivnom dobu u proseku se obavljalo oko 4 abortusa. Istovremeno, kako je u svojim radovima isticala Sadvokasova, široka legalizacija abortusa nije dovela do potpunog iskorenjivanja nelegalnih pobačaja.U periodu od šezdesetih do osamdesetih godina pojavila se tendencija ka smanjenju broja abortusa, ali opšti pokazatelji su još dugo ostali veoma visoki: prosečan godišnji broj abortusa bio je veći od 4,5 miliona. Procenjujući razmere ovakve dinamike, čuveni ruski demograf Venijamin Bašlačev ističe da su abortusi u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina naneli Rusiji 2,5 puta veće demografske gubitke nego Prvi svetski rat, Ruski građanski rat i Veliki otadžbinski rat zajedno.Rusija je 2011. imala 143 miliona stanovnika, što je 5,7 miliona manje nego u momentu raspada SSSR-a 1991. Kao uzroke smanjenja broja stanovnika stručnjaci navode alkoholizam, lošu ishranu, odsustvo fizičke aktivnosti, kao i liberalnost sovjetskih zakona u sferi abortusa. U oktobru 2011. ruski parlament je usvojio nacrt zakona koji je dodatno ograničio rok za obavljanje abortusa. Ipak, zakon nije sadržao uslove koje su predložili predstavnici Ruske pravoslavne crkve (uvođenje obavezne saglasnosti muža i roditelja maloletnih devojaka u proceduru).Inicijativa za izbacivanje abortusa sa spiska besplatnih medicinskih usluga, koja je uzeta u razmatranje u novembru 2013, nije dobila podršku predstavnika Ministarstva zdravlja. Direktorka Odeljenja za akušerstvo i medicinsku negu dece pri Ministarstvu zdravlja Rusije Jelena Bajbarina je u intervjuu koji su mediji objavili istakla da su bojazni ministarstva povezane sa mogućim rastom broja ilegalnih abortusa, jer je „kod ilegalnih pobačaja izuzetno visoka smrtnost žena“.Bajbarina je ranije, komentarišući ovu temu u intervjuu za RIA „Novosti“, govorila o smanjenju broja abortusa u zemlji. U avgustu 2013. objavljeni su podaci prema kojima se na svakih 100 porođaja obavi oko 50 abortusa. Prema statističkim podacima u 2012. je obavljeno preko 900 hiljada abortusa, što čini 49,7 slučajeva na 100 porođaja. „Kod nas je broj abortusa u opadanju, u 2008. ih je bilo 1,236 miliona, a u 2012. taj broj se smanjio na 935 hiljada. Ipak, taj pokazatelj je izuzetno visok, što doprinosi problemu neplodnosti“, rekla je Bajbarina.Prema mišljenju Bajbarine, podsticaji za dalje opadanje broja abortusa biće vaspitni rad sa stanovništvom, kao i organizovanje službe za pomoć ženama koje su se našle u teškoj životnoj situaciji i odlučile da abortiraju.„Ministarstvo zdravlja podržava otvaranje kriznih centara za trudnice i organizovanje psihološko-pedagoške pomoći socijalnih radnika – smatramo da je takav put ka smanjenju broja abortusa najperspektivniji i najhumaniji“, zaključila je ona.Izvor: Ruska reč
http://www.youtube.com/watch?v=eXB-vuVbfR0
U Rusiji se procenjuje da je 80% žena (ukupno, sve Ruskinja) imalo abortus, i to od dva do 20 komada po osobi. Stopa smrtnosti je 200% viša od stope rađanja. U Sankt Peterburgu (četiri miliona stanovnika) se po zvaničnim izveštajima godišnje obavi 50.000 aboortusa, a procenjuje se da ih je duplo više.
Нема коментара :
Постави коментар