Da nam je neko pre samo koju godinu rekao da ubijemo bolesnu babu ili majku, verovatno bi mu poželeli srećan put tamo odakle smo svi došli, uz retoričko pitanje o njegovom mentalnom zdravlju. Međutim, put bez alternative donosi nam nova „prosvetljenja“, a vredni menjači svesti kroje naše zakone po meri „evropskih vrednosti“.
Igranje sa životom i smrću, rađanjem i umiranjem postala je glavna zanimacija rokfelerovske medicine. Još polovinom prošlog veka sproveli su svoj, u suštini eugenički plan „planiranog roditeljstva“i danas se bez problema svakodnevno obavljaju utobna čedomorstva . Nesrećne mlade nemajke imaju svu podršku i zakonsku i naučnu da obave ovaj grozni posao.Samo nekoliko decenija je trebalo da roditelji prihvate da je ubijati svoju decu „normalna stvar“ i „civilizacijska tekovina“. Izgleda da će ti isti roditelji doživeti da ih njihova rođena deca uspavljuju kao pse.
Nacrt zakona koji predlaže eutanaziju prolazi bez značajnije reakcije javnosti i stručne i laičke. Slađani, milosrdni novogovor zvuči nam ljupko pitko i prikriva strašnu istinu da će se u našoj (pravoslavnoj!) zemlji ozakoniti ubistvo i samoubistvo. U šta nas to ubeđuju grobari srpskog pravoslavnog identiteta?
1.Eutanazija-dobra smrt opravdava se „pravom ljudi da donose odluke koje drugi smatraju nerazumnim , budući da njihov izbor prolazi kroz kompetentno utemeljen proces i da je kompatibilan sa ličnim vrednostima“. Dirljiva su ova ljudska prava, naročito ako imate lične vrednosti kompatibilne sa tim da je homoseksualizam bolest, a vakcinacija rizična.
2.Eutanazija se opravdava i „saosećanjem sa drugim i uvažavanjim čovekovog prava da umre , ukoliko je smrt jedini način da se oslobodi patnji“. Obzirom da ne postoji čovek kome se smrt u jednom trenutku života nije učinila jedinim izlazom, teško da bi iko preteko da je imao u blizini ovakve poštovaoce „ljudskih prava“ koji „saosećaju sa njim“.
3.Pristalice eutanazije pretpostavljaju da je ona „pravilno lečenje“ koje cilja na „eliminisanje nepodnošljivih bolova“. U prevodu, sledeći put kad vas zaboli glava , zamolite svog neurologa da vam je otkine.
4.Želja bolesnih ljudi da „ne budu na teretu bliskim ljudima“ jedan je od razloga zašto bi ih trebalo ubiti. Ako ovaj „altruizam“ zaživi, za očekivati je da će svako ko ne bude želeo da se samoubije biti proglašen za zlog i sebičnog samoživca koji zaslužuje prezir zajednice, tipa : „ Šta, tvoja keva neće da se eutanazira?Kakav monstrum!“
5.Prihvatljivost eutanazije povezuje se sa „starenjem populacije, porastom broja invalida u starijoj dobi čije izdržavanje i nega proizvode brojne ekonomske i socijalne probleme“... Mada , i ova dečurlija mnogo koštaju,a i, brate, dernjaju se , moraš da ih vodaš svuda... možda bismo mogli i njih da..ček, ček, pa za njih imamo već uhodano „planirano roditeljstvo“, „prekide trudnoće“, „kontracepcije“...
Ovo nije nikakva novost u glavama dokazanih ludaka koji suu Nemačkoj 1938.-1939. sprovodili „Program eutanazije nad životno nesposobnim licima“, kao i onih koji su tridesetih godina u SAD bili članovi društva „Eutanazija“ koje je imalo za cilj usmrćivanje „defektnih“. LJudi samo rade svoj posao. NJima nemam šta da zamerim. Doslednost je fascinantna .Ali, hoćemo li mi biti dosledni u poricanju sebe do te mere da smo spremni da poreknemo i svoje fizičko postojanje? Hoćemo li pristati da uđemo u „porodicu evropskih naroda“ samo promenjenog mozga , pola ili sa nogama napred? Hoćemo li uzeti za pravo da oduzmemo sebi život koji nam je neko Drugi dao? Hoćemo li lišiti mogućnosti naše bližnje da se kroz brigu o nama realno i neposredno približe Bogu, jer „zaista vam kažem, kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće , meni učiniste“(Mt.25,40).Kolege lekari, hoćemo li do kraja pljunuti na Hipokratovu zakletvu koja negira korišćenje lekarevog iskustva i znanja radi izazivanja „lake smrti“ bolesnika? Hoćemo li ignorisati retke, ali dragocene trenutke spontanih isceljenja teških bolesti i lišiti bolesnike takve mogućnosti? Da li ćemo zanemariti sposobnost ljudskog bića da se prilagodi životu, bez obzira na invaliditet?Da li će prihvatanje smrti kao vida lečenja obesmisliti i sprečiti razvoj same medicinske nauke? Hoćemo li umirućeg čoveka lišiti trenutka proživljavanja egzistencijalne drame ljudskog postojanja koja ga treba dovesti do poznanja stvarnog smisla života i eventualno pokajanja i pročišćenja?
Ova glasna tišina uspavane javnosti govori mi da nam je sasvim svejedno da li ćemo ubiti ili biti ubijeni. Nedostatak elementarnog životnog nagona za samoodržanjem evidentan je. Dozvoljavanje ovakvih antiljudskih , antihrišćanskih , satanističkih zakona dovešće do teških posledica koje ćemo svi pojedinačno osetiti na svojoj jeftinoj koži.Jer kada neko učini greh , ide njemu na dušu, a kada greh uđe u zakon jedne države, onda kaznu plaćaju svi.
Ovi što su nas „milosrdno“ razboleli, sada bi nas „milosrdno“ poubijali. Vreme je da im poželimo srećan put...
Jovana Stojković
Igranje sa životom i smrću, rađanjem i umiranjem postala je glavna zanimacija rokfelerovske medicine. Još polovinom prošlog veka sproveli su svoj, u suštini eugenički plan „planiranog roditeljstva“i danas se bez problema svakodnevno obavljaju utobna čedomorstva . Nesrećne mlade nemajke imaju svu podršku i zakonsku i naučnu da obave ovaj grozni posao.Samo nekoliko decenija je trebalo da roditelji prihvate da je ubijati svoju decu „normalna stvar“ i „civilizacijska tekovina“. Izgleda da će ti isti roditelji doživeti da ih njihova rođena deca uspavljuju kao pse.
Nacrt zakona koji predlaže eutanaziju prolazi bez značajnije reakcije javnosti i stručne i laičke. Slađani, milosrdni novogovor zvuči nam ljupko pitko i prikriva strašnu istinu da će se u našoj (pravoslavnoj!) zemlji ozakoniti ubistvo i samoubistvo. U šta nas to ubeđuju grobari srpskog pravoslavnog identiteta?
1.Eutanazija-dobra smrt opravdava se „pravom ljudi da donose odluke koje drugi smatraju nerazumnim , budući da njihov izbor prolazi kroz kompetentno utemeljen proces i da je kompatibilan sa ličnim vrednostima“. Dirljiva su ova ljudska prava, naročito ako imate lične vrednosti kompatibilne sa tim da je homoseksualizam bolest, a vakcinacija rizična.
2.Eutanazija se opravdava i „saosećanjem sa drugim i uvažavanjim čovekovog prava da umre , ukoliko je smrt jedini način da se oslobodi patnji“. Obzirom da ne postoji čovek kome se smrt u jednom trenutku života nije učinila jedinim izlazom, teško da bi iko preteko da je imao u blizini ovakve poštovaoce „ljudskih prava“ koji „saosećaju sa njim“.
3.Pristalice eutanazije pretpostavljaju da je ona „pravilno lečenje“ koje cilja na „eliminisanje nepodnošljivih bolova“. U prevodu, sledeći put kad vas zaboli glava , zamolite svog neurologa da vam je otkine.
4.Želja bolesnih ljudi da „ne budu na teretu bliskim ljudima“ jedan je od razloga zašto bi ih trebalo ubiti. Ako ovaj „altruizam“ zaživi, za očekivati je da će svako ko ne bude želeo da se samoubije biti proglašen za zlog i sebičnog samoživca koji zaslužuje prezir zajednice, tipa : „ Šta, tvoja keva neće da se eutanazira?Kakav monstrum!“
5.Prihvatljivost eutanazije povezuje se sa „starenjem populacije, porastom broja invalida u starijoj dobi čije izdržavanje i nega proizvode brojne ekonomske i socijalne probleme“... Mada , i ova dečurlija mnogo koštaju,a i, brate, dernjaju se , moraš da ih vodaš svuda... možda bismo mogli i njih da..ček, ček, pa za njih imamo već uhodano „planirano roditeljstvo“, „prekide trudnoće“, „kontracepcije“...
Ovo nije nikakva novost u glavama dokazanih ludaka koji suu Nemačkoj 1938.-1939. sprovodili „Program eutanazije nad životno nesposobnim licima“, kao i onih koji su tridesetih godina u SAD bili članovi društva „Eutanazija“ koje je imalo za cilj usmrćivanje „defektnih“. LJudi samo rade svoj posao. NJima nemam šta da zamerim. Doslednost je fascinantna .Ali, hoćemo li mi biti dosledni u poricanju sebe do te mere da smo spremni da poreknemo i svoje fizičko postojanje? Hoćemo li pristati da uđemo u „porodicu evropskih naroda“ samo promenjenog mozga , pola ili sa nogama napred? Hoćemo li uzeti za pravo da oduzmemo sebi život koji nam je neko Drugi dao? Hoćemo li lišiti mogućnosti naše bližnje da se kroz brigu o nama realno i neposredno približe Bogu, jer „zaista vam kažem, kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće , meni učiniste“(Mt.25,40).Kolege lekari, hoćemo li do kraja pljunuti na Hipokratovu zakletvu koja negira korišćenje lekarevog iskustva i znanja radi izazivanja „lake smrti“ bolesnika? Hoćemo li ignorisati retke, ali dragocene trenutke spontanih isceljenja teških bolesti i lišiti bolesnike takve mogućnosti? Da li ćemo zanemariti sposobnost ljudskog bića da se prilagodi životu, bez obzira na invaliditet?Da li će prihvatanje smrti kao vida lečenja obesmisliti i sprečiti razvoj same medicinske nauke? Hoćemo li umirućeg čoveka lišiti trenutka proživljavanja egzistencijalne drame ljudskog postojanja koja ga treba dovesti do poznanja stvarnog smisla života i eventualno pokajanja i pročišćenja?
Ova glasna tišina uspavane javnosti govori mi da nam je sasvim svejedno da li ćemo ubiti ili biti ubijeni. Nedostatak elementarnog životnog nagona za samoodržanjem evidentan je. Dozvoljavanje ovakvih antiljudskih , antihrišćanskih , satanističkih zakona dovešće do teških posledica koje ćemo svi pojedinačno osetiti na svojoj jeftinoj koži.Jer kada neko učini greh , ide njemu na dušu, a kada greh uđe u zakon jedne države, onda kaznu plaćaju svi.
Ovi što su nas „milosrdno“ razboleli, sada bi nas „milosrdno“ poubijali. Vreme je da im poželimo srećan put...
Jovana Stojković
Izvor: snaganaroda.net
Нема коментара :
Постави коментар