Zašto je dobro da muž miriše na vetar a žena na kuću?

 POSTOJI samo jedna revolucija koju ću ja prihvatiti i blagosloviti: revolucija kojoj ću se obradovati. To je revolucija u svesti. Pri tom ne bilo koja revolucija, već jevanđeljska.

        Jevanđeljska revolucija u svesti.

        Šta to znači? To je nivelisanje smisla i pomisli u unutrašnjoj riznici ljudskog srca. Ono što je dostojno da bude prvo postavlja se na prvo mesto, drugo - na drugo i tako dalje. To je veoma potrebno budući da je kod čoveka pamet obično straga, a noge rastu iz ušiju zbog čega se sav život neminovno zapliće i bezizlazno smete.

        Muškarca je Bog stvorio prvim, a ženu - drugom. To je opštepoznata istina, ali bitno je steći naviku i izvoditi praktične zaključke iz opštepoznatih istina. Drugačije istina rizikuje da postane samo teorija koja uopšte ne utiče na život. Tako na naš život ne utiču pravila i znanje koliko kilometara deli Mesec od Zemlje. A evo još jednog primera.

        Mi, sveštenici, za mesec, tim pre za godinu dana, pročitamo kvintale ceduljica sa imenima i molbama da se pomolimo. To je obična stvar - ceduljica sa beleškom o porodičnom blagostanju. „O miru i slozi u porodici (navode se imena, taj i taj)“.

        Obična je stvar i pročitati na ceduljici imena supružnika napisana sledećim redosledom: Tatjane i Sergeja; Marije i Petra; Jelene i Đorđa… O, Gospode Isuse! Pa, zašto je gotovo uvek i svuda žensko ime ispred muškog, kao da je glavno? Pa, nije Adam od žene, već žena od Adama.

        Možete vi da kažete: ne hvatajte se za sitnice. Ali, to je prividno sitnica - redosled imena - otkriva i čini očiglednom ukorenjenu bolest svesti. Usuđujem se da kažem na ovom primeru da se svest naših parohijana pokazuje kao ili feminizovana ili obezbožena.

        To da je Adam postojao pre Eve, oni znaju, ali dalje ne donose zaključke i pišu Marfa pre Spiridona.

        Braćo i sestre! Kočija ne sme da stoji ispred konja, ako hoćemo da se vozimo, a ne samo da stojimo u mestu.

         „Sergej“ i u životu i belešci na cedulji treba da stoji ispred „Jelene“, a ne iza nje. Isto takvi odnosi su između Ivana i Marije, Petra i Natalije. Ne treba se pravdati time da „muškarac danas više nije kao pre“ i tome slično.

        On i nije kao pre zato što sav život živi ispod suknje svoje mamice i iza ženskih leđa.

        On se ne ženi zato što veoma često uvek u kući ima od mamine penzije za toplu supu, a košulju će oprati staračke ruke te iste majke. U takvom slučaju majka je samo sponzor infantilnog neradnika, ali probaj da to dokažeš. A ako čak i ljudi iz crkve to ne shvate i ne izvedu životne zaključke, onda šta treba pitati ljude za koje je Biblija - samo književni spomenik.

        Muškarac svuda treba da bude ispred. Tako je Bog naredio. Na muškarcu treba da leži osnovni teret spoljašnjeg života, dok se na ženu stavlja unutrašnji, porodični teret. Može se reći da muž miriše na vetar (on radi na spoljnim granicama), a žena na - ognjište (na njoj je briga o kući).

        I budući da žene ne samo da rađaju muškarce nego ih bukvalno „proizvode“, vreme je da se dobrovoljno odreknu od borbe za prvenstvo i da ga bez borbe ustupe muškarcu. Osim toga, žena je dužna (čak radi lične sreće) da na sve načine pomaže da u mužu, sinu i bratu vaspitava osobine lidera, glavu kuće, odgovornog i strpljivog čoveka. Tu elementarnu stvar razume veoma mali broj ljudi i zbog toga duša zaista boli.

        Evo slika iz svakodnevnog života. Za stolom je verujuća porodica koju čine mlad muškarac, njegova žena, ženina majka i malo dete. Tašta sipa prvo jelo u tanjire i prvi tanjir daje najmanjem!

        Muž, glava porodice, kaže tašti: „Mama, prvi tanjir - meni. Ne zato što sam ja najbolji i najlepši. Jednostavno - ja sam glava porodice i ovde jedini odrasli muškarac. Mama, prvi tanjir, -  meni! Drugi - vama, zatim vašoj ćerki, i tek onda - detetu“.

        To su apsolutno pravilne reči, izrečene biblijskom spoznajom verujuće duše. Ali, znate, kakva je bila reakcija tašte? Sigurno pretpostavljate. Bilo je mnogo uzdaha i iskrenih nedoumica, iza čije se fasade čita: „Deca su - naši bogovi, to su naši domaći idoli, radi njih živimo“.

        A zetovi - su prostaci i grubijani, uobraženi i tvrdoglavi“. „Što sam ja dužna da ga služim i još da ga slušam?“ A one, te žene, tako i svoje ćerke uče: budi samostalna, ne ugađaj suviše mužu i ostalo.

        One koje su muževi ostavili ili su one same od njih otišle, uče ćerke samovolji i svakodnevnom feminizmu. A onda se čude: zašto se ćerkina porodica raspala? Kasnije, moleći se za već raspalu porodicu, opet po navici pišu „svoju Svetu“ ispred Vanje koji je „zet“.

        LJudsko srce ne može bez bola da prihvati biblijsku istinu prema kojoj smo samo do braka svoje dece mi, roditelji - njima najbliskiji ljudi. Posle ženidbe sina i udaje kćeri stupa na snagu Božija reč: „Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. (Knjiga postanja, 2: 24). A majka i otac hoće da i posle zaključivanja braka njihove dece ostanu u glavnim ulogama, u suštini, sporeći s Bogom i mešajući se u život odrasle dece.

        Prepričavajući nedavno ovaj slučaj o tašti koja ne razmišlja pravilno, inače ide u crkvu, i o zetu koji izgovara pravilne, ali neobične reči, video sam u slušaonici izraz negodovanja na licu žena. Slušale su pažljivo i nehotice se mrštile kao od zubobolje.

        Videlo se kako su neočekivane i jednostavne reči ove obične priče grebale po njihovom gordom srcu. Videlo se da su one same davno i samovoljno postavile sebe na glavno mesto u svojim porodicama, navikle da komanduju i odlučuju, navikle da ili vikom ili suzama postignu svoje. To su bili obični i dobri verujući ljudi.

        Ako je dete - glavna vrednost i ako žena svim upravlja i komanduje, onda, gde je mesto mužu? Kakvo ćete mesto njemu dodeliti u zamenu za ranije i prirodno - gospodarsko?

        Zar je stvoren samo za to da bi biološki usrećivao ćerke čineći ih majkama; darujući ženama radosti postelje i zarađujući novac (poželjno je veliki), a u ostalom da ćutke stoji po strani? Je li to sve? I, naučene od svojih majki i podučene ženskim časopisima, zar hiljade devojaka koje žele da se udaju upravo o toj „sreći“ podsvesno ne maštaju i mole se?

         „Hrani, voli, oblači, mazi, miluje, ni u čemu ne protivreči jer, ja sam - gazdarica“. Devojke, to nije maštanje o realnom mužu, nego o Mačku u čizmama, koji je mekan, umiljat, a po zanimanju - čini čuda.

        Sa takvim snom o braku moraćete ostati neudate ili se u očajanju na kraju udati za starijeg udovca. Da se ne bi tako desilo u snove o braku treba (snovi su neminovni, oni prirodni koji u sebi ne nose greh) uneti biblijsku ideju služenja, dobrovoljnog smirenja i nevidljive uloge.

        Želi da postaneš senka svog muža, želi da postaneš njegovo rebro i da se naseliš na prirodno mesto - bliže njegovom srcu i pod okrilje tela. Želi da sebe predaš njemu da bi se kasnije otkrila u materinstvu. Tada buduća sreća iz kategorije nemogućeg prelazi u kategoriju mogućeg i izabranog.

        Ja nemam iluzija o kvalitetu našeg svakodnevnog života. Spreman sam da saslušam pravedne priče o tome kakvi su danas muškarci i da im „samo jedno treba“ itd. Ali, istovremeno razumem da je sva konfuzija života plod konfuzije uma i da u njemu treba izvesti jevanđeljsku revoluciju.

        Treba samo s krajička približiti se biblijskim značenjima i nastojati da se iz njih donesu zaključci da naša svakodnevna svest odmah počinje da se buni i nervira. Taj bunt je razotkrivanje našeg tajnog, prikrivenog bezbožništva.

        Navedeni primer nije jedini. On je samo u sećanju i u sluhu kao najsvežiji. Nama je suštinski potrebna promena načina mišljenja u onom teškom i sporom trudu na preuređenju čoveka iznutra da bi nam postale shvatljive reči apostola: „A mi imamo um Hristov“ (1 Kor. 2: 16).

Dr Radovan Bigović – Vera u postmodernom i postsekularnom svetu

Danas su mnoge reči prevrednovane i izgubile smisao. Među njima je i pojam vere. Kao hrišćani verujemo i ispovedamo na je naša vera „radosna vest“. To je doslovno značenje i same reči „Evanđelje“. No, uprkos tome svedoci smo da mladi tako često veru ne doživljavaju kao divnu, privlačnu i radosnu vest. Često se pitam zašto naše poruke o veri nisu uverljive, nego su čak dosadne? LJudi hrišćansku veru danas svode na običnu ljudsku veru.
 U „posthrišćanskoj epohi“, za „postmodernog čoveka“, vera je postala za „dobronamerne“ skup dobrih načela; za „moralne“ skup moralnih propisa; za „pobožne“ vršenje religioznih rituala; za „patriote“ deo nacionalne tradicije; za „moderniste“ simbol konzervatizma; za „naučnike“ simbol mraka i neznanja; za „trgovce“ duhovna dobit; za „tužne“ uteha. Verovati znači prihvatanje nekih načela, stavova, istina, vrednosti, bez ispitivanja, dokazivanja i proveravanja. Veru ljudi često razumevaju kao „uverenost“, „uverenje“, „ubeđenje“. Biti vernik znači biti uvereni pristalica nekog učenja, doktrine, ideologije.

Verovati podrazumeva prihvatiti neko učenje, kosmologiju bez logičkih i empirijskih dokaza. Za neke verovati u Boga znači verovati u Boga kao idola koji blagosilja i štiti njihovu moć i vlasništvo. Za „uslužne“ i pseudointelektualce verovati znači prihvatati a ne rezumeti.

„Veruj i ne istražuj“ (parola nepoznatog porekla)! Neki je smatraju „kvintesencijom metafizike“ (Hristo Janaras). Vera je ovde slepa. Apsolutno poštovanje autoriteta. Takva vera je idejni temelj svakog totalitarizma: ideološkog, političkog, religioznog.

„Bez nevolje nema bogomolje“ (narodna izreka). LJudi često veruju i traže Boga u vreme straha, rata, nesreća, elementarnih nepogoda, patnje, bola, nemaštine. Kada ti periodi prođu oni se vraćaju životu koji nema nikave veze sa Bogom. Veruju kada im nešto treba, a kada to prođe opet nastavljaju da žive kao da Boga nema. Ima ljudi koji ne veruju u Boga, ali su kažu religiozni. Vole da svrate u Crkvu (kada nema nikoga u njoj). To im „prija“. Tada nalaze „mir“ i „spokojstvo“. Vera je neka vrsta rekreativnog zadovoljstva u „svetim“ i „uzvišenim“ stvarima. U civilizaciji gde je osnovni smisao života što više proizvesti i što više potrošiti, vera je neophodna i korisna za nacionalne interese, porodicu, društvo. Ona ljude čini dobrim i poštenim. Ako si „dobar“ Bog te nagrađuje, ako si „loš“ On te kažnjava. Tako se razrešuje sva ljudska (ne)pravda. Vera je važna za vaspitanje dece i omladine. Od nje se očekuje da ih „dresira“, da budu pokorna i poslušna. Vera je terapija, pomoć i uteha, garant individualne sreće i zadovoljstva. Za neke je vera samo „karanfil na reveru“. Oni veruju u ono što se najbolje plaća. Veru neki tumače kao „tradiciju“ i „lep običaj“ (obavezujemo se danas na ono što je bilo nekada, na stil egzistencije koji je bio u prošlosti).



TIPOLOGIJA VERNIKA



Uprkos svim sličnostima verovatno svaki čovek veru doživljava na svoj način, kao što je to slučaj sa doživljajem sveta i samog života. Iako su uopštavanja uvek rizična i jednostrana čini se da danas kod nas, a i u svetu, preovladavaju sledeći tipovi vernika: utilitarni – aktivistički, intelektualni, moralni, socijalni, nacionalni, estetski i asketsko – duhovni tip.

    UTILITARNI TIP. Za većinu ljudi danas, verujućih, neverujućih ili agnostika, dobro je ono što je korisno, što donosi „profit“.Taj utilitarni i „tržišni karakter“ (From) i mentalitet reflektuje se i na vernike. Mnogi ljudi o veri rasuđuju i vrednuju je iz perspektive koristi, bilo njima ili drugima. Čak se i istinitost vere procenjuje kriterijumom korisnosti. Vera nas teši, daje mir, smisao, bolje raspoloženje, uspešnost u poslu, bolje zdravlje, stvaralačku inspiraciju. Ako smo vernici dobijamo društvene nagrade, ugled i priznanja. Vera koristi služenju, očuvanju nacionalnih interesa, kulture, jezika, države. Može da koristi integraciji jedne nacije. Usled raznih nevolja i bolesti, fizičkih, psihičkih, duhovnih i socijalnih ljudi iščekuju čudo, isceljenje, rešenje svih životnih problema. Pojedini pseudoduhovnici, imajući u vidu tu sklonost ljudi, daju „recepte“ ljudima u nevolji za sve životne probleme i situacije. Zar mi stalno nešto od Boga ne tražimo? Kad to ne dobijemo prosto se srdimo na Boga, postajemo razočarani.
    INTELEKTUALNI TIP. Za ovaj tip ljudi vera je u suštini jedan pogled na svet. Prihvatljiv i poželjan. Danas mnogi ljudi govore, posebno intelektualci, da su bili agnostici, nihilisti, marksisti, liberali. Neki ističu da su se bavili jogom, meditacijom, psihoanalizom. No tamo nismo našli rešenje za svoje intelektualne neduoumice. To smo, kažu, našli u hrišćanstvu. Ono im je prihvatljivo kao intelektualni i racionalni pogled na svet. Za ovaj tip ljudi vera i hrišćanstvo je u suštini jedna uzvišena teorijska filosofija života. Takva vera zadovoljava njihov razum, ali ne i srce. Teorijski oni prihvataju Boga, ali taj Bog nema mnogo veze (čak nikakve) sa njihovim svakodnevnim životom. Praktično oni žive kao da Boga nema.
    MORALNI TIP. Tokom cele istorije hrišćanstva postojala je tedencija da se hrišćanska vera svede na jedan moralni sistem zabrana i kazni. Stalno se uobličavala predstava o Bogu kao dželatu, surovom sudiji i sadističkom autoritetu. Ta samosvest i takvo razumevanje vere, stiče se utisak, ušlo je u podsvest hrišćanskih naroda.     Čak postoji redukcija sveukupnog hrišćanskog morala na dekalog. Od velikog broja ljudi danas možemo čuti da je hršćanstvo najsavršenije moralno učenje, da ima najuzvišeniju etiku i da je prosto obrazac vrlinskog života. LJudi od hrišćana stoga i očekuju da budu moralni ljudi, primeri za ugled. Ali u svakodnevnom životu nema dokaza da su hrišćani bolji od drugih ljudi. Svaki njihov greh, još ako je svešteno lice, izaziva sablazan, podozrenje, osudu. Od verskog obrazovanja u državnim školama roditelji najviše očekuju da im veroučitelji vaspitaju decu kao poslušne, pokorne, moralne, poštene ljude. Raskorak između Crkve i savremenog sveta je najveći baš kada su u pitanju etičke norme i moralno ponašanje. Hrišćansku etiku ne odbacuju samo nehrišćani i neverujući već i sami hrišćani, posebno kad je reč o seksualnoj i bračnoj etici. Moralisti su strogi prema drugima a blagi prema sebi. Što kod drugih osuđuju, kod sebe grčevito brane. Svakoga osuđuju i to nemilosrdno. Ponekad uništavaju grešnike, a ne greh. Crkvene zajednice koje svoje postojanje temelje na pretenziji o moralnoj nadmoći, ljudima su danas odbojne, jer neminovno pozivaju ljude da traže naše nedostatke i da ih sa radošću prikazuju svetu. Crkva je danas često predmet napada u medijima. NJeni gresi se stavljaju na naslovne strane. To je zato, što se uopšteno, i pogrešno smatra, da biti hrišćanin zapravo znači biti bolji od drugih ljudi.
    SOCIJALNI – aktivistički TIP. Jedan broj ljudi, kako u prošlosti tako i danas, u hrišćanstvu nalazi ključ za rešenje svih nagomilanh društvenih problema i protivrečnosti. Oni veruju da se na hrišćanskoj osnovi mogu stvarati i izgrađivati modeli istinski pravednog i humanog društva. Kroz ceo dvadeseti vek, a i u minulim vekovima, Crkve su žustro kritikovale drštvene nepravde i anomalije, posebno komunizam i kapitalizam, ističući da hrišćanstvo može da obezbedi društvenu pravdu. LJude zanesene socijalnim utopijama posebno privlači hrišćansko učenje o ljubavi i solidarnosti.
    NACIONALNI TIP. Kod nas, a i na drugim mestima, već duže vremena, mnogi veru doživljavaju i razumeju kao deo nacionalne ideologije, kao važan faktor nacionalnog identiteta, što treba negovati i poštovati. „Vera nas je održala, njojzi hvala“! Prema tim tumačenjima, Crkva je stvorila naciju, nacionalnu državu i kulturu i formirala njihov identitet i zato se ona nalazi po rangu na prvom mestu nacionalnih institucija. Na drugom mestu kod nas je vojska. NJihova ljubav prema svojoj naciji se često manifestuje kao mržnja prema drugima. Ponekad se u ime Hrista osuđuje i ubija pripadnik druge nacije. Neretko se Hristos i Crkva nacionalizuju. U dijaspori je Crkva često bila gotovo isto što i nacionalni klub (mesto nacionalnog okupljanja). Etnofiletizam je savremena jeres i veliko iskušenje za Pravoslavnu Crkvu.
    ESTETSKI TIP. Ovaj tip vernika u hrišćanstvu privlači njegova lepota i krasota, arhitektura, ikone, muzika, pojanje i druge vrste umetnosti. Oni odlaze u Crkvu gde je mlad i lep vladika, sveštenik ili đakon, gde peva atraktivan hor, gde blistaju freske i slično. Krštavaju se i venčavaju u atraktivnim hramovima, koji su in. Drugi hramovi ne odgovraju njihovom ugledu i renomeu.
    ASKETSKO – DUHOVNI TIP. Danas je in, moderno da svako ima svog psihologa, zubara, mesara, pekara, električara, lekara pa, zašto ne, i svog duhovnika. Šta su danas pojedini duhovnici, ne svi? Neka vrsta guru-a. Upravitelji savesti. To postaju životne vođe koji se imaju bespogovorno slušati. Duhovna čada se moraju u potpunosti odreći svoje volje i potčiniti se volji duhovnika. Volja duhovnika ima mistični temelj autoriteta. Poistovećuju je sa samom Božanskom voljom. Oni određuju šta će, kad i kako, jesti, postiti. Oni propisuju epitimije, zabranjuju i odobravaju pričešće. Odobravaju kad, i koliko puta, bračni drugovi mogu da spavaju zajedno. Ako duhovnik kaže, može se i protiv Crkve ratovati, mogu se ne poštovati Sabori, Sinodi, Episkopi, Patrijarsi, a za sveštenike i da ne govorim. Ne mora se ići na Liturgiju i druga bogosluženja ili to poslušna čada mogu da čine kad i gde oni kažu. Ti duhovnici sebe pretvaraju u religiju. Oni postaju božanstva kojima se treba klanjati. Od duhovne dece ne traže da prihvate Hrista i da žive po NJegovoj volji, već ih potčinjavaju svojoj sopstvenoj volji – svojoj interpretaciji hrišćanstva. Često koriste kletve, psihološke ucene, razne metode „ispiranja mozga“ i mentalne kontrole. Sve to čine, zloupotrebljavajući ljudske patnje i muke, da bi stekli i materijalnu korist. Svakako, tu su i oni duhovnici koji veruju da je to prava pravoslavna duhovnost a nije im motiv nikakva korist. Oni identitet Crkve svode na takvu vrstu duhovnosti. Zaboravljaju da se pojam „duhovnik“ ne sreće u kanonima već samo pojam „otac“, što nije isto. Otac brine o celokupnom životu svoje dece a ne samo o tzv. duhovnim stvarima. Otac je blagodatni a ne sadistički autoritet. Greh je danas ne priznati postojanje pseudo duhovnosti koja postaje ozbiljna eklisiološka bolest. Mnogi su danas hrišćani u onoj meri u kojoj im naša vera ne remeti našu prikovanost za stvari ovoga sveta, i obratno, mnogi su hrišćani, verujući u meri u kojoj je vera adaptirana za potrebe sveta, tj. kada vera potkrepljuje te potrebe svojim bezuslovnim autoritetom. Treba iskreno priznati da ni jedan od ovih tipova nije čist. Najčešće je kod ljudi kombinacija više ovih karakteristika. Ni jedan od ovih tipova sam po sebi nije apsolutno necrkven i štetan, ali jeste jednostran i uskogrud. Skučen. Rizičan.
    PRAVOSLAVNI TIP. Šta vera nije, sa pravoslavnog aspekta? Vera nije intelektualno znanje, ni povremeno religiozno osećanje, koje nastaje i nestaje. Predmet vere nisu apstraktne ideje, već konkretne ličnosti u koje čovek ima poverenje. Vera nije neko mišljenje, moralni propis, uverenje koje se temelji na umovanju. Vera nije mehaničko ponavljanje, recitacija onoga što se naučilo, niti je prihvatanje teorije o stvarima o kojima se zapravo ništa ne zna. Postmoderni čovek veru razume kao nekadašnji stil egzistencije, kao nešto „jučerašnje“. Vera je konzervativizam, nešto što je suprotno moderni. Obavezujemo se danas na ono što je bilo juče. Vera nije naučna istina, društvena navika, nacionalna tradicija. Vera nije utisak ili osećaj, optimizam prema životu, zadovoljena potreba za sigurnošću. Ipak. Od svega toga nešto i jeste.

Šta je pravoslavna vera? Vera je poverenje, lični odnos.

Vera je dar Božiji. Vera je život, JA – TI odnos. Vera je dodir, susret sa Hristom, poverenje u Hrista. Jevanđelist Jovan veru identifikuje sa životom u Hristu (Jn 3,15; 17,3; 20,31). Istu misao srećemo kod Svetog Apostola Pavla (Gal 3,11; 2,20 i Rim 1,17). U nekim novozavetnim spisima vera je povezana sa ljubavlju. Ona se projavljuje kroz ljubav i kao ljubav. Zato se ona još naziva „dah života“, „zajednica“, „učestvovanje“ (1.Kor 10,16-17; 3,11), „temelj“ i „ipostas“ (Jevr 11,1; 3,14). „Vera se poistovećuje sa samim Hristom“[1]. „Vera je zasnovana na uzajamnosti dvaju „neka bude“, dvaju da, na susretu snishodeće Božje ljubavi i ljubavi uzlazeći od čoveka ka Bogu. Božiji glas je tih, i on zove veoma blago, i nikad nametljivo. Bog ne naređuje“[2].

Verovati znači „sticati Duha Svetog“ (sv. Serafim Sarovski). Vera nije privatno traženje istine, već prihvatanje otkrivene Istine.

Vera je prihvatanje Hristovog pogleda na nas same, na druge ljude, na stvari oko nas, na čovečanstvo, na istoriju, na svemir, na samoga Boga.

Vera je svetlost koja prožima i obasjava ceo život.

Vera je iskustvo, odnos, komunikacija. Ona može biti posredna i neposredna. Stupnjevita. Vera je poverenje u Jevanđelje (sv. Nikolaj) i u Hristovu radosnu i spasonosnu vest.

Verovati znači imati poverenje u Boga, poverenje u svedočanstvo praotaca, proroka, apostola, svetitelja.

Za hrišćane nije suštinsko pitanje: da li veruješ u Boga, nego veruješ li Bogu koji se otkrio, uvremenio i uprostorio, o kome ti govori i svedoči Crkva. – „Vera je deskriptivna potvrda određenih fakata: „tako je“, „bilo je tako“,ili „tako će biti“[3].

Vera nije JA i njegovi problemi i potrebe. Vera je ekstatična. – „Bog je jedini kriterij istine o sebi. U svakoj ljudskoj misli o Bogu, Bog je onaj koji u ljudskom umu misli o samome Sebi. To znači da je vera dar koji je ponuđen svima kako bi Bog mogao da obitava u ljudskom duhu“[4].

Verovati znači biti za druge. Ko veruje taj ne pripada sebi, već onome u koga veruje.

Prava vera je slobodna jer oslobađa čoveka od samoga sebe, od svih stvari i predmeta ovoga sveta.

Vera je „prinos“, darivanje. Ko najviše veruje, taj najviše daje.

Vera je ljubav. Ona ništa ne traži. Ako se daje da bi se nešto dobilo, ne dobija se ništa a gubi se sve. Ako se daje sve, a ne očekuje ništa, prima se sve.

Vera je kao i ljubav zaborav na sebe, odricanje od svoga Ja, „izlazak“ iz sebe.

Vera je nada, „potvrda stvari nevidljivih“ (Jevr 11,1).

Vera je svojstvo samo ljudskih bića.

Vera je čežnja, žudnja, nadom ispunjeno iščekivanje, nečeg što se želi (A. Šmeman).

U „svetu bez drugog“ vera je stalno odsutna – prisutnost (D)rugog koji jedino život može da učini vrednim i smislenim.

Vera je dodir drugog.

Savremeni čovek pretvara i sebe u religiju, apsolutizuje sebe i svoje. Gradi identitet na sebi. Verovati znači odreći se sebe i svojega (svoga samoživog ja, nacionalnog egoizma, zatim, partije, kulture, ideologije kao idola) i saživeti se sa ne-Ja, sa Bogom.

LJudi se često služe Bogom i drugima. Vera ih tera da služe Bogu i bližnjima.

Kada ljudi danas kažu da veruju u jednoga Boga pod tim obično podrazumevaju sve bogove. Verovati u jednog biblijskog Boga – Svetu Trojicu – znači verovati u jedinog Boga koji isključuje sve druge bogove. Zato se vera u Hrista često označava kao „uskogrudi fanatizam“, a sujeverje kao „širina pogleda“ na svet. „U čoveku postoje dve vere. Jedna je vera mozga, logička vera prihvatanja. Ovde čovek nešto logički prihvata i veruje u to što je prihvatio. … Druga vera je vera srca, pošto ovakve vere nema u razumu, dakle u mislima, nego se ona nalazi u oblasti srca. Ova vera je dar Božiji, tj. nju čovek neće primiti ako Bog ne želi da mu je daruje, i ova se vera naziva unutrašnja vera. … Unutrašnja vera pak proističe iz iskustva blagodati“[5].

Hrišćanska vera pretpostavlja jedinstvo, sintezu, ravnotežu onostranog i ovostranog, Boga i čoveka, duše i tela, vere i razuma. Vera u ovaploćenog Boga Logosa je vera u stvaralačku silu razuma. Verovati i delovati nerazumno protivreči samoj prirodi Boga (Benedikt XVI).

Postmoderni „klub sebičnih“ (osionih, gramzivih, pohlepnih, samoljubivih) i Boga pretvara u „tržišni proizvod“ koji se nudi i „modulira“ za potrebe klijenata. „Gladni u izobilju“ crkvenu veru mere po onome što ona čini za čoveka (naciju, partiju, državu, svet) a ne po onome što ona jeste. Za hrišćansku veru je važnije biti, nego imati.

LJudi danas često transformišu Crkvu u religiju, potom religija postaje kultura, pa politika i na kraju se utopi u tržište. Kupujem, dakle postoji­m! Sve se može kupiti, pa i „religiozna dobra“, u prebogatom supermarketu pseudoduhovnosti. Zato oni nešto stalno traže od Boga, trguju sa NJim. Traže da On vrši njihovu volju, da realizuje njihove planove, umesto da oni tvore volju Božiju. U vremenu „globalne“ torture i siromaštva verovati znači živeti za druge, voleti druge i deliti sa njima sve. Čak i svoje srce.

Vera je čovekov dijalog sa Bogom, prirodom i drugim ljudima.

Vera je stil života, a ne jedan njegov deo. Ona treba da prožima sve pore egzistencije, sveukupnu istoriju i kulturu.

Danas treba govoriti o patologiji vere. Nije svaka vera od Boga i spasonosna. Postoje pseudoverovanja, krivoverja i praznoverja. Postoje falsifikati vere. Postoji i pseudocrkvenost, što je opasnije od necrkvenosti. Ovo nije moje umovanje iako se u životu sa tim često suočavam. Ovo je stav mnogih, između ostalih, verovatno i najvećeg i najznačajnijeg teologa 20. veka profesora i oca Georgija Florovskog. „Moguće je biti, za predanjsku i otačku veru i nemati duh Hristov, živeti u bratomržnji i bezosećajnosti. Moguće je činiti dobra dela, a ne znati za živoga Hrista. Moguće je govoriti o hrišćanskim načelima i idejama, a na svome ličnom putu nikada ne sresti Hrista Spasitelja … Biti hrišćanin znači – živeti u Hristu, svagda stajati pred NJim, voleti Ga svom silom svoje blagodarne i žrtvovane ljubavi, i ništa drugo ne voleti više (od NJega), pa čak ni ono što je samo po sebi dostojno ljubavi … Istinu treba voleti ne zato što je ona korisna ili utešna. U Boga treba verovati ne zato što od NJega dolaze životna dobra i ne radi toga da bi smo od NJega dobili svetovno blagostanje. NJega treba voleti nekoristoljubivo“[6].

Savremeni svet nije antireligiozan i antiverski ali je u velikoj meri anticrkven, zato što se, sticajem mnogih okolnosti kod ljudi, uobličila jedna predstava Crkve koja je antiživotna, zastarela, rigidna, koja je pretnja samoj ljudskoj slobodi i dostojanstvu. U stvaranju takve predstave udeo hrišćana nije mali i beznačajan. Vera, Evanđelje Hristovo ponovo može da postane „radosna vest“ samo ako sami hrišćani smognu snage da priznaju i ispovede svoj greh i započnu proces „čišćenja“ samog Pravoslavlja od mnogih pseudopravoslavnih naslaga. Danas Crkva često liči na kuću bez prozora u koju ne dopire spoljašnja svetlost, ili pak na kuću koja se dugo vremena nije provetravala. Neophodna nam je spoljašnja jevanđelska svetlost i svež vazduh – strujanje Duha Svetog u NJoj, kako bi savremeni čovek ponovo u NJoj otkrio nadu, radost i slobodu.



Napomene:

[1] Jevtić, Atanasije, „Prologomena za isihastičku gnoselogiju“, Filozofske studije (1988) XVI,134). Sličnu misao srećemo i kod Vladimira Loskog (up. „Vera i bogoslovie“ Bogoslovskie trudъi, t.12. 103-105).

[2] Evdokimov, Pavle, Luda ljubav Božija, Manastir Hilandar, 1993, str. 22.

[3] Florovski, Georgije, „Otkrovenje, filosofija i teologija“, u zborniku: Pravoslavna teologija, str. 242.

[4] Evdokimov, Pavle, Luda ljubav Božija, Manastir Hilandar, 1993, str. 23.

[5] Romanidis, Jovan, Svetootačko bogoslovlje, Beograd, 2005, str. 45.

[6] Florovski, G., „Sinovi i najamnici – LJubav kao tajna hrišćanskog života“, Krka (časopis eparhije dalmatinske) 2009. god., VII, br. 33. str. 11-12.

Neznanje i zaboravnost

Sveti oci su smatrali nepoznavanje i neznanje lažnom usmerenošću duševne delatnosti, koja se rađa od neželjenja ljudi da znaju ono što protivreči ljudskim strastima i pre svega gordosti i pohoti. To je bekstvo u neznanje i zaborav kao u neki mračni brlog gde kipe, kao zmije, naše strasti. Čovek često beži od znanja ka za njega nepotrebnom mnogoznanju da ne bi ostavio ni mesto ni vreme za poznanje glavnog. Kad s takvim čovekom čovek govori o Bogu, o odgovornosti za svoje postupke, on oslanjajući se na umišljeno mnogoznanje teži ka tome da se zaštiti od ovog znanja i ponekad počinje da liči na ježa koji se od dodira skuplja u klupko i pretvara u klupče igala.

Arhimandrit Rafail (Karelin)

…
Evo, čedo moje, od čega treba da započne tvoja po Bogu spasonosna korist. Nezaboravno i svagdašnje treba da je tvoje sećanje na sve što se desilo i što se zbiva sa tobom po promislu čovekoljubivog Boga, kao i na sva NJegova dobročinstva radi spasenja tvoje duše. Nikako nemoj sebi dozvoliti da zbog pomračenja zlom zaboravnošću, ili zbog lenjosti, prestaneš sa prisećanjem na NJegova mnoga i velika dobročinstva, kako ne bi besplodno i neblagodarno provodio ostalo vreme života. Jer, takva sećanja. kao nekakvo bodilo, ranjavaju srce i podstiču ga svagda na ispovedanje, na smirenje, na blagodarnost sa skrušenom dušom, na staranje za svoje dobro, na spremnost za uzvraćanje dobrim običajima i svakom vrlinom po Bogu, uz svagdašnje razmišljanje na proročku reč: „Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao“ (Ps 115,3).
Imajući takav zalog u ranije primljenim dobrima, neće li [čovek] zauvek steći krepku nadu i govoriti sam sebi: „Ako mi On nije učinio po gresima mojim i uzvratio po bezakonjima mojim onda kad nisam činio ništa dobro, već se valjao u telesnoj nečistoti i u mnogim drugim gresima, nego me je pomilovao takvim darovima i blagodaću na spasenje, kakvih će me tek dobara i duhovnih darova udostojiti kad se najzad neporočnim životom i ispunjavanjem svih vrlina svecelo predam na služenje NJemu? [Neće li] me tada ukrepiti na svako dobro delo, upućujući me i prateći me?“ Na taj način, onaj ko ima takvu pomisao, ne zaboravljajući nikada Božija dobročinstva, podstiče sebe, usmerava i prinuđuje na svaki dobar podvig vrline i na svako delo pravde, svagda ostajući revnosan i uvek budući gotov na vršenje volje Božije.

I tako, ljubljeno čedo, imajući po blagodati Hristovoj prirodnu razboritost, svagda u sebi čuvaj takvo dobro razmišljanje, i nemoj sebi dozvoliti da, kao mračnim oblakom, budeš pokriven pogubnom zaboravnošću, niti lenjošću koja sprečava hod, osujećuje um i odvaja od doličnog života, niti pomračen u pomislima neznanjem – uzrokom svih zala, niti povučen svezlom nemarnošću, ni prevaren telesnim uživanjem, ni pobeđen stomakougađanjem, ni porobljen u umu željama, ni oskrnavljen saglašavanjem sa bludnim pomislima, ni pobeđen gnevom koji rađa mržnju prema bratu (ukoliko iz nekog jadnog i okajanog razloga žalosteći ili se žalosteći počneš da sabiraš u sećanju zle pomisli protiv bližnjega), niti odvojen od čiste molitve Bogu, niti odveden u ropstvo umom, u kome bi zverskim pomislima posmatrao brata koji je jedne duše sa tobom. Jer, zbog takve beslovesne naravi, pune plotskog mudrovanja, bio bi svezan savešću i privremeno predan zlim duhovima, koje si slušao, na poučno nakazanje, sve dok um, potpuno osiromašen i progutan tugom i uninijem usled gubitka napretka u Bogu, zbog prethodnih grehova, ponovo ne počne da, sa svakim smirenjem, preduzima put spasenja.
Zaboravnost sama po sebi nema nikakvu snagu, ali jača srazmerno sa našom nemarnošću.

Nemoj govoriti: „Šta da radim? Ja ne želim, ali ona dolazi“. Jer, dok si [o Bogu] mislio, nisi učinio sve ono što si bio dužan da učiniš.

Učini svako dobro delo kojeg se setiš. Tada će ti se otkriti i ono čega se ne sećaš. Ne dozvoli svome umu da padne u nepromišljenu zaboravnost.

Pismo kaže: „Ad i pogibao su otkriveni pred Gospodom“ (Prič.15,11). Ovde ono govori o neznanju i zaboravosti koji se rađaju u našem srcu.

Ad je neznanje, jer su i jedno i drugo neprozirni. Zaboravnost je pogibao, jer njome gubimo ono što smo imali.

Ispituj svoje grehe, a ne grehe svoga bližnjega, pa ti demoni neće pokrasti tvoju misaonu radionicu.
Od slastoljublja proizilazi nemar, a od nemara zaborav. Jer, Bog je svima darovao znanje o onome što je korisno.

Čovek savetuje svoga bližnjeg saglasno svom znanju, a u onome koji sluša Bog dejstvuje saglasno njegovoj veri.

Videh proste ljude, smirenoumne na delu, koji postadoše mudriji od svih mudraca.

Čuvši da hvale prethodne, drugi neznalica ne htede da ih podražava u njihovom smirenoumlju, već se stade dičiti svojim neznanjem i steče gordost.

Onaj ko omaložava razboritost i hvali se neznanjem, nije neznalica samo na rečima, nego i razumom.

Kao što je mudrost na rečima jedno, a razboritost drugo, tako je i neukost u reči jedno, a nerazboritost drugo.

Kao što pobožnom uopšte ne škodi nepoznavanje izražavanja, tako smirenoumnom ne škodi mudro izražavanje.

Nemoj reći: „Ja ne znam šta treba činiti, i stoga ne grešim ako ništa ne činim“. Jer, da si činio dobro koje znaš, postepeno bi ti se otkrilo i ostalo, kao što, na primer ideš iz jednu kuće u drugu. Ne koristi ti da, pre nego što ispuniš prvo, saznaš drugo. Jer, znanje nadima usled nemarnosti, a ljubav izgrađuje (1.Kor.8,1) i sve trpi (1.Kor.13,7).

Reči Božanskog Pisma čitaj delima i ne prepuštaj se pričljivosti, nadimajući se tananim mislima.

Sveti Marko Podvižnik

Tajna piramida

Postoji mnoštvo pitanja vezano za piramide: Kako su građene, kada su građene, ko ih je gradio, itd. Do sada je pronađeno 67 kompletnih piramida i 25 nekompletnih. Na platou Gize u Egiptu nalazi se 10 piramida, uključujući i dvije najveće. Najveća piramida na svijetu je Keopsova piramida koja je visoka 137 metara i sastavljena je od oko milion kamenih blokova koji su teški 2-5 tona (slika 1).

Neki blokovi dostižu težinu i 15 tona, dok se unutar piramide mogu naći granitni blokovi teški i 50 tona. Nekada su piramide bile obložene finim bijelim krečnjakom tako da su se presijavale na suncu kao da su zlatom popločane. U srednjem vjeku, kada je počela izgradnja modernog grada Kaira, ljudi su dolazili i skidali ovaj bijeli krečnjak i odnosili da popločavaju fasade svojih kuća u Kairu. Danas je ostao samo još vrh Kefrijeve piramide koji je prekriven ovim finim krečnjakom (slika 2).
Kameni blokovi piramida izgrađeni su uglavnom od krečnjaka, što ukazuje da su ove stijene nataložene u vodi. Takođe, u tim krečnjacima nalazimo fosile organizama, kao što su numuliti, što ukazuje da su ove krečnjačke stijene nataložene za vrijeme Potopa (poznato je da fosili nastaju samo u uslovima katastrofe). Dakle, piramide su definitivno nastale poslije Potopa.Što se tiče načina gradnje piramida, koji mnoge navodi na nekakva nadljudska bića, u pitanju su bili vrlo jednostavni postupci. Teški kamenovi su dizani pomoću sistema dizalica. Takvom jednom dizalicom jedno djete od 5 godina jednom rukom može da podigne kamionet, ako pretpostavimo da je na dizalicama radilo više ljudi logično je da su mogli da podignu takve blokove. Još kada uzmemo u obzir da su ljudi nekada bili veći, snažniji i većih potencijala (na šta nas upućuju pronađeni ljudski skeleti visine i preko 8 metara), a da smo vremenom degradirali (pod uticajem Gama zračenja iz svemira oštetio nam se DNK), podizanje teških kamenih blokova se još lakše objašnjava. Pored toga, dosta kamenih blokova u stvari nisu od tesanog kamena. Pronađeni su kalupi koje su egipćani koristili u izgradnji piramida. Te kalupe su postavljali na mjesto gdje treba da bude kamen i onda bi u njih sipali smjesu sličnu današnjem betonu, kada se smjesa stvrdne uklone kalup i na tom mjestu ostaje "kameni" blok.

U piramidama su se obično sahranjivali faraoni, i do sada su skoro sve piramide opljačkane.Interesantno je istaći da je Egipat bio na vrhuncu svoje moći za vrijeme vladavine faraona Đozera (slika 3), kada su i počele da se grade piramide. Početak vladavine ovog faraona nije obilježen velikim događajima, a onda se u njegovom životu pojavljuje jedna izuzetna ličnost, koju istorija naziva Imotep (slika 4), i od tada počinje uspon ovog faraona.

Običaj je bio da na početku vladavine faraon zida grobnicu za sebe i svoju porodicu. U grobnici faraona Đozera postoje imena njegove rodbine i najbližih saradnika, ali nema imena Imotepa, koji je bio njegov glavni saradnik i pomoćnik u vršenju vlasti. Istorijske činjenice ukazuju da Imotep nije bio član faraonove porodice i da se ođednom pojavljuje u njegovom životu tokom njegove vladavine.

Istorijski izvori bilježe da je Imotep bio čovek izuzetnih sposobnosti i talenata. Toliko veličanstvenih stvari je zapisano o ovom čovjeku u egipatskoj istoriji da su istoričari kazali da je Imotep bio egipatski Leonardo Da Vinči. Evo šta kažu egipatski istorijski izvori o Imotepu:
"Tokom vladavine faraona Đozera živio je Imotep, koji je vodio poslove vladara Egipta. Bio je zamjenik vladara, upravljao je Velikom Palatom, bio je Visoki sveštenik Heliopolisa, bio je graditelj, skulptor... Imotep je zbog svojih ljekarskih sposobnosti stekao među Egipćanima reputaciju Asklepijusa (prema grčkom paganskom vjerovanju, vrhovnog boga medicine) ... Imotep je uspostavio vještinu gradnje korišćenjem tesanog kamenja.
(Manetho, 305-285 BC, The Ancient Near East, 1958, Vol. I, p. 24-, Princeton University Press)

Egipatski istorijski izvori kažu da je Imotep uspostavio gradnju piramida u Egiptu i prva piramida koju je napravio bila je Stepenasta piramida u Sakari (slika 5). Ali, ko je zaista bio Imotep? Pogledajmo istorijske spise vezano za Imotepa i faraona Djozera.

Istorijski spisi bilježe sta se desilo faraonu Djozeru: Bio sam veoma uznemiren zbog nadolazeće gladi. U snu mi se javio bog Nila Knum i obećao da ce Nil dati vodu, ali da će biti najpre sedam godina gladi, a zatim sedam godina izobilja...

Postoji još samo jedan istorijski izvor koji govori o sedam godina izobilja i sedam godina gladi, a to je onaj u Bibliji, kada je faraon sanjao san o nadolazećoj gladi i kada mu je Josif dao tumačenje sna: Evo doći ce sedam godina vrlo rodnih svoj zemlji Misirskoj, a iza njih nastaće sedam gladnih godina. (1. Mojsijeva 41,29.30)
Egipatski istorijski izvori dalje kažu šta je uradio faraon Djozer: Upitao sam Imotepa, koji je bio sin boga Pta: -Gdje se rađa NIl? Ko je bog tamo? Ko je pravi Bog?... Imotep je odgovorio: -Potrebno je da pitam Boga koji vlada nad svim zivim... (Bog Pta je u Egiptu bio smatran za vrhovnog Boga, onog koji je stvorio sve druge bogove.)

U Bibliji čitamo sličan izvještaj: A Josif odgovori faraonu:  -To nije u mojoj vlasti, Bog će javiti dobro faraonu. (1. Mojsijeva 41,16)

Egipatski istorijski izvještaj kaže šta je dalje uradio faraon: Obećao sam bogu Nila Knumu, da će sav narod, osim sveštenika u božjem hramu, plaćati porez u iznosu od jedne petine svojih usjeva. Biblija opet govori o sličnoj naredbi: A što bude roda daćete peto faraonu... samo ne kupi svesteničkih njiva... (1. Mojsijeva 47,24.22) Da li to znači da su Imotep i Josif bili u stvari ista ličnost?

Kao što je rečeno, prva sazidana piramida u Egiptu bila je Stepenasta piramida u Sakari. Istorija bilježi da je tu piramidu sagradio Imotep i da je to bio početak gradnje piramida u Egiptu. Interesantno je da je ova piramida bila okružena velikim zidom. Očigledno da se tu čuvalo nešto veoma dragocjeno. Postojala su samo jedna uska vrata kroz koja je moglo da se udje u ovu piramidu.

Kada se uđe u kompleks ove piramide nailazi se na 11 velikih silosa koji su ukopani u zemlji. Na dnu ovih silosa pronađeni su ostaci žita. Ovih 11 silosa mogu da prime 40.000 kubnih metara žita, što odgovara teretu koji može da ponese 4.000 kamiona koji imaju kapacitet 10 kubnih metara. Ova količina žita daleko premašuje potrebe za žitom gradova u okruženju. Na dno ovih silosa se silazilo stepenicama gde se vršila isporuka žita. Pošto veliki dio okolnog terena još nije istražen naučnici pretpostavljaju da u okolini ima još ovakvih silosa.

Biblija govori o tome da je Josif prikupljao žito u Egiptu: Tako nakupi Josif žita vrlo mnogo, koliko je pijeska morskoga, tako da ga presta mjeriti, jer mu ne bješe broja... I iz svih zemalja dolazahu u Misir k Josifu da kupuju, jer posta velika glad u svakoj zemlji... I pokupi Josif sve novce što se nalazahu po zemlji Misirskoj i u zemlji Hananskoj za žito koje kupovahu, i slagaše novac u kuću faraonovu. (1. Mojsijeva 41,49.57; 47.14)

Vidimo da postoji velika podudarnost između Imotepa i Josifa, i da istorijske činjenice ukazuju da je onaj koji je uspostavio gradnju piramida u stvari bio Josif.

Egipatska istorija bilježi: Imotep je bio sveštenik u gradu Heliopolisu. Poznato je da je Heliopolis u stvari grad On, koji je opisan u Bibliji. Biblija kaže za Josifa: I nadenu faraon Josifu ime Psontomfanih, i oženi ga Asenetom, kćerju Pontifere sveštenika Onskoga. Ovde takođe vidimo veliku sličnost između Imotepa i Josifa.

Egipatska istorija dalje kaže: Imotep je zbog svojih ljekarskih sposobnosti stekao među Egipćanima reputaciju Asklepijusa. Biblija kaže za Josifa: I zapovedi Josif slugama svojim, ljekarima, da mirisima pomažu oca njegova. I lekari pomazaše mirisima Jakova. (1. Mojsijeva 50,2)

Egipatski istorijski izvori bilježe da je faraonov najbliži saradnik zapisao: Bližim se smrti u svojoj 110 godini života. (Pta-otepove instrukcije, The Ancient Near East, 1958, Vol. 1, p. 234-, Princeton University Press) Biblija kaže za Josifovu smrt: Potom umre Josif, a bješe mu 110 godina. (1. Mojsijeva 50,26)

Faraonov najblži saradnik je takođe zapisao: Dobio sam ovlasćenja od vladara kakva niko prije mene nije imao. Biblija kaže za Josifa: I jos reče faraon Josifu: -Ja sam faaon, ali bez tebe niko neće maći ruke svoje ni noge svoje u svoj zemlji Misirskoj... Pa reče faraon Josifu: -Ti ćes biti nad domom mojim i sav će ti narod moj usta ljubiti, samo ću ovim prestolom biti veći od tebe. (1. Mojsijeva 41,44.40)

Vrlo je interesantno da se upravo na zidovima piramide u Sakari nalaze slike gde ljudi pate od gladi, kao i slike gde ljudi uzimaju žito u vrećama i nose ga uz stepenice.

Logično bi bilo očekivati da bi Josif, odnosno Imotep, bio sahranjen u Stepenastoj piramidi u Sakari. Kada su arheolozi počeli da istražuju ovu piramidu, otkrili su da ona nije bila opljačkana, kao skoro sve ostale piramide, jer pljačkaši nisu otkrili podzemne kanale ispod nje. Na svoje iznenađenje, naučnici su otkrili više od milion prepariranih ptica ibis, za koje su Egipćani smatrali da su svete zivotinje. Takođe, na zidovima tunela otkriveno je mnoštvo slika ove ptice. Grčki istorijski izvori kažu da je veliki broj ljudi iz Grčke odlazio u grad blizu Memfisa u Egiptu (što je odmah pored piramide u Sakari), kod nekog izuzetnog čovjeka koji je bio u stanju da izliječi skoro svaku bolest. Oni su mu na poklon donosili ove preparirare svete ptice.

Konačno, arheolozi su otkrili prostoriju u kojoj se nalazio mrtvački kovčeg. Tu je takođe pronađeno mnoštvo posuđa sa pečatom faraona Djozera, što potvrđuje da je ovde bio sahranjen Imotep, odnosno Josif. Kada su otvorili kovčeg, naučnici su otkrili da u njemu nema tjela pokojnika. Zašto, kada grobnica nije bila opljačkana? Biblija kaže da je Josif prije svoje smrti poručio: I zakle Josif sinove Izrailjeve i reče: -Zaista će vas pohoditi Bog, a vi onda odnesite kosti moje odavde (1. Mojsijeva 50,26), što se i desilo u Mojsijevo vreme: I Mojsije uze kosti Josifove sa sobom. (2. Mojsijeva 13,19).

Vrlo je interesantan sam položaj ovog kovčega. Poznato je da su svi egipćani sahranjeni u pravcu izlaska sunca, u pravcu istoka, jer su se oni klanjali suncu kao božanstvu. Međutim, ovaj kovčeg u piramidi u Sakari je bio okrenut prema sjeveru, prema Hananskoj zemlji, zemlji koju je Bog obećao svom narodu, gdje će ih Mojsije kasnije i odvesti uz Božje vođstvo.

Dakle, vidimo da je upravo Josif ta znamenita istorijska ličnost iz egipatske istorije, označena kao Imotep, koja je počela sa gradnjom piramida. Prva piramida je imala svrhu skladištenja žita, a vidimo da su kasnije faraoni pravili piramide da bi se u njima sahranjivali.

Literatura:
- The Exodus Case, Dr Lennart Moller, Scandinavia Publishing House, 2002, str. 55-87.