Danas su mnoge reči prevrednovane i izgubile smisao. Među njima je i pojam vere. Kao hrišćani verujemo i ispovedamo na je naša vera „radosna vest“. To je doslovno značenje i same reči „Evanđelje“. No, uprkos tome svedoci smo da mladi tako često veru ne doživljavaju kao divnu, privlačnu i radosnu vest. Često se pitam zašto naše poruke o veri nisu uverljive, nego su čak dosadne? LJudi hrišćansku veru danas svode na običnu ljudsku veru.
U „posthrišćanskoj epohi“, za „postmodernog čoveka“, vera je postala za „dobronamerne“ skup dobrih načela; za „moralne“ skup moralnih propisa; za „pobožne“ vršenje religioznih rituala; za „patriote“ deo nacionalne tradicije; za „moderniste“ simbol konzervatizma; za „naučnike“ simbol mraka i neznanja; za „trgovce“ duhovna dobit; za „tužne“ uteha. Verovati znači prihvatanje nekih načela, stavova, istina, vrednosti, bez ispitivanja, dokazivanja i proveravanja. Veru ljudi često razumevaju kao „uverenost“, „uverenje“, „ubeđenje“. Biti vernik znači biti uvereni pristalica nekog učenja, doktrine, ideologije.
Verovati podrazumeva prihvatiti neko učenje, kosmologiju bez logičkih i empirijskih dokaza. Za neke verovati u Boga znači verovati u Boga kao idola koji blagosilja i štiti njihovu moć i vlasništvo. Za „uslužne“ i pseudointelektualce verovati znači prihvatati a ne rezumeti.
„Veruj i ne istražuj“ (parola nepoznatog porekla)! Neki je smatraju „kvintesencijom metafizike“ (Hristo Janaras). Vera je ovde slepa. Apsolutno poštovanje autoriteta. Takva vera je idejni temelj svakog totalitarizma: ideološkog, političkog, religioznog.
„Bez nevolje nema bogomolje“ (narodna izreka). LJudi često veruju i traže Boga u vreme straha, rata, nesreća, elementarnih nepogoda, patnje, bola, nemaštine. Kada ti periodi prođu oni se vraćaju životu koji nema nikave veze sa Bogom. Veruju kada im nešto treba, a kada to prođe opet nastavljaju da žive kao da Boga nema. Ima ljudi koji ne veruju u Boga, ali su kažu religiozni. Vole da svrate u Crkvu (kada nema nikoga u njoj). To im „prija“. Tada nalaze „mir“ i „spokojstvo“. Vera je neka vrsta rekreativnog zadovoljstva u „svetim“ i „uzvišenim“ stvarima. U civilizaciji gde je osnovni smisao života što više proizvesti i što više potrošiti, vera je neophodna i korisna za nacionalne interese, porodicu, društvo. Ona ljude čini dobrim i poštenim. Ako si „dobar“ Bog te nagrađuje, ako si „loš“ On te kažnjava. Tako se razrešuje sva ljudska (ne)pravda. Vera je važna za vaspitanje dece i omladine. Od nje se očekuje da ih „dresira“, da budu pokorna i poslušna. Vera je terapija, pomoć i uteha, garant individualne sreće i zadovoljstva. Za neke je vera samo „karanfil na reveru“. Oni veruju u ono što se najbolje plaća. Veru neki tumače kao „tradiciju“ i „lep običaj“ (obavezujemo se danas na ono što je bilo nekada, na stil egzistencije koji je bio u prošlosti).
TIPOLOGIJA VERNIKA
Uprkos svim sličnostima verovatno svaki čovek veru doživljava na svoj način, kao što je to slučaj sa doživljajem sveta i samog života. Iako su uopštavanja uvek rizična i jednostrana čini se da danas kod nas, a i u svetu, preovladavaju sledeći tipovi vernika: utilitarni – aktivistički, intelektualni, moralni, socijalni, nacionalni, estetski i asketsko – duhovni tip.
UTILITARNI TIP. Za većinu ljudi danas, verujućih, neverujućih ili agnostika, dobro je ono što je korisno, što donosi „profit“.Taj utilitarni i „tržišni karakter“ (From) i mentalitet reflektuje se i na vernike. Mnogi ljudi o veri rasuđuju i vrednuju je iz perspektive koristi, bilo njima ili drugima. Čak se i istinitost vere procenjuje kriterijumom korisnosti. Vera nas teši, daje mir, smisao, bolje raspoloženje, uspešnost u poslu, bolje zdravlje, stvaralačku inspiraciju. Ako smo vernici dobijamo društvene nagrade, ugled i priznanja. Vera koristi služenju, očuvanju nacionalnih interesa, kulture, jezika, države. Može da koristi integraciji jedne nacije. Usled raznih nevolja i bolesti, fizičkih, psihičkih, duhovnih i socijalnih ljudi iščekuju čudo, isceljenje, rešenje svih životnih problema. Pojedini pseudoduhovnici, imajući u vidu tu sklonost ljudi, daju „recepte“ ljudima u nevolji za sve životne probleme i situacije. Zar mi stalno nešto od Boga ne tražimo? Kad to ne dobijemo prosto se srdimo na Boga, postajemo razočarani.
INTELEKTUALNI TIP. Za ovaj tip ljudi vera je u suštini jedan pogled na svet. Prihvatljiv i poželjan. Danas mnogi ljudi govore, posebno intelektualci, da su bili agnostici, nihilisti, marksisti, liberali. Neki ističu da su se bavili jogom, meditacijom, psihoanalizom. No tamo nismo našli rešenje za svoje intelektualne neduoumice. To smo, kažu, našli u hrišćanstvu. Ono im je prihvatljivo kao intelektualni i racionalni pogled na svet. Za ovaj tip ljudi vera i hrišćanstvo je u suštini jedna uzvišena teorijska filosofija života. Takva vera zadovoljava njihov razum, ali ne i srce. Teorijski oni prihvataju Boga, ali taj Bog nema mnogo veze (čak nikakve) sa njihovim svakodnevnim životom. Praktično oni žive kao da Boga nema.
MORALNI TIP. Tokom cele istorije hrišćanstva postojala je tedencija da se hrišćanska vera svede na jedan moralni sistem zabrana i kazni. Stalno se uobličavala predstava o Bogu kao dželatu, surovom sudiji i sadističkom autoritetu. Ta samosvest i takvo razumevanje vere, stiče se utisak, ušlo je u podsvest hrišćanskih naroda. Čak postoji redukcija sveukupnog hrišćanskog morala na dekalog. Od velikog broja ljudi danas možemo čuti da je hršćanstvo najsavršenije moralno učenje, da ima najuzvišeniju etiku i da je prosto obrazac vrlinskog života. LJudi od hrišćana stoga i očekuju da budu moralni ljudi, primeri za ugled. Ali u svakodnevnom životu nema dokaza da su hrišćani bolji od drugih ljudi. Svaki njihov greh, još ako je svešteno lice, izaziva sablazan, podozrenje, osudu. Od verskog obrazovanja u državnim školama roditelji najviše očekuju da im veroučitelji vaspitaju decu kao poslušne, pokorne, moralne, poštene ljude. Raskorak između Crkve i savremenog sveta je najveći baš kada su u pitanju etičke norme i moralno ponašanje. Hrišćansku etiku ne odbacuju samo nehrišćani i neverujući već i sami hrišćani, posebno kad je reč o seksualnoj i bračnoj etici. Moralisti su strogi prema drugima a blagi prema sebi. Što kod drugih osuđuju, kod sebe grčevito brane. Svakoga osuđuju i to nemilosrdno. Ponekad uništavaju grešnike, a ne greh. Crkvene zajednice koje svoje postojanje temelje na pretenziji o moralnoj nadmoći, ljudima su danas odbojne, jer neminovno pozivaju ljude da traže naše nedostatke i da ih sa radošću prikazuju svetu. Crkva je danas često predmet napada u medijima. NJeni gresi se stavljaju na naslovne strane. To je zato, što se uopšteno, i pogrešno smatra, da biti hrišćanin zapravo znači biti bolji od drugih ljudi.
SOCIJALNI – aktivistički TIP. Jedan broj ljudi, kako u prošlosti tako i danas, u hrišćanstvu nalazi ključ za rešenje svih nagomilanh društvenih problema i protivrečnosti. Oni veruju da se na hrišćanskoj osnovi mogu stvarati i izgrađivati modeli istinski pravednog i humanog društva. Kroz ceo dvadeseti vek, a i u minulim vekovima, Crkve su žustro kritikovale drštvene nepravde i anomalije, posebno komunizam i kapitalizam, ističući da hrišćanstvo može da obezbedi društvenu pravdu. LJude zanesene socijalnim utopijama posebno privlači hrišćansko učenje o ljubavi i solidarnosti.
NACIONALNI TIP. Kod nas, a i na drugim mestima, već duže vremena, mnogi veru doživljavaju i razumeju kao deo nacionalne ideologije, kao važan faktor nacionalnog identiteta, što treba negovati i poštovati. „Vera nas je održala, njojzi hvala“! Prema tim tumačenjima, Crkva je stvorila naciju, nacionalnu državu i kulturu i formirala njihov identitet i zato se ona nalazi po rangu na prvom mestu nacionalnih institucija. Na drugom mestu kod nas je vojska. NJihova ljubav prema svojoj naciji se često manifestuje kao mržnja prema drugima. Ponekad se u ime Hrista osuđuje i ubija pripadnik druge nacije. Neretko se Hristos i Crkva nacionalizuju. U dijaspori je Crkva često bila gotovo isto što i nacionalni klub (mesto nacionalnog okupljanja). Etnofiletizam je savremena jeres i veliko iskušenje za Pravoslavnu Crkvu.
ESTETSKI TIP. Ovaj tip vernika u hrišćanstvu privlači njegova lepota i krasota, arhitektura, ikone, muzika, pojanje i druge vrste umetnosti. Oni odlaze u Crkvu gde je mlad i lep vladika, sveštenik ili đakon, gde peva atraktivan hor, gde blistaju freske i slično. Krštavaju se i venčavaju u atraktivnim hramovima, koji su in. Drugi hramovi ne odgovraju njihovom ugledu i renomeu.
ASKETSKO – DUHOVNI TIP. Danas je in, moderno da svako ima svog psihologa, zubara, mesara, pekara, električara, lekara pa, zašto ne, i svog duhovnika. Šta su danas pojedini duhovnici, ne svi? Neka vrsta guru-a. Upravitelji savesti. To postaju životne vođe koji se imaju bespogovorno slušati. Duhovna čada se moraju u potpunosti odreći svoje volje i potčiniti se volji duhovnika. Volja duhovnika ima mistični temelj autoriteta. Poistovećuju je sa samom Božanskom voljom. Oni određuju šta će, kad i kako, jesti, postiti. Oni propisuju epitimije, zabranjuju i odobravaju pričešće. Odobravaju kad, i koliko puta, bračni drugovi mogu da spavaju zajedno. Ako duhovnik kaže, može se i protiv Crkve ratovati, mogu se ne poštovati Sabori, Sinodi, Episkopi, Patrijarsi, a za sveštenike i da ne govorim. Ne mora se ići na Liturgiju i druga bogosluženja ili to poslušna čada mogu da čine kad i gde oni kažu. Ti duhovnici sebe pretvaraju u religiju. Oni postaju božanstva kojima se treba klanjati. Od duhovne dece ne traže da prihvate Hrista i da žive po NJegovoj volji, već ih potčinjavaju svojoj sopstvenoj volji – svojoj interpretaciji hrišćanstva. Često koriste kletve, psihološke ucene, razne metode „ispiranja mozga“ i mentalne kontrole. Sve to čine, zloupotrebljavajući ljudske patnje i muke, da bi stekli i materijalnu korist. Svakako, tu su i oni duhovnici koji veruju da je to prava pravoslavna duhovnost a nije im motiv nikakva korist. Oni identitet Crkve svode na takvu vrstu duhovnosti. Zaboravljaju da se pojam „duhovnik“ ne sreće u kanonima već samo pojam „otac“, što nije isto. Otac brine o celokupnom životu svoje dece a ne samo o tzv. duhovnim stvarima. Otac je blagodatni a ne sadistički autoritet. Greh je danas ne priznati postojanje pseudo duhovnosti koja postaje ozbiljna eklisiološka bolest. Mnogi su danas hrišćani u onoj meri u kojoj im naša vera ne remeti našu prikovanost za stvari ovoga sveta, i obratno, mnogi su hrišćani, verujući u meri u kojoj je vera adaptirana za potrebe sveta, tj. kada vera potkrepljuje te potrebe svojim bezuslovnim autoritetom. Treba iskreno priznati da ni jedan od ovih tipova nije čist. Najčešće je kod ljudi kombinacija više ovih karakteristika. Ni jedan od ovih tipova sam po sebi nije apsolutno necrkven i štetan, ali jeste jednostran i uskogrud. Skučen. Rizičan.
PRAVOSLAVNI TIP. Šta vera nije, sa pravoslavnog aspekta? Vera nije intelektualno znanje, ni povremeno religiozno osećanje, koje nastaje i nestaje. Predmet vere nisu apstraktne ideje, već konkretne ličnosti u koje čovek ima poverenje. Vera nije neko mišljenje, moralni propis, uverenje koje se temelji na umovanju. Vera nije mehaničko ponavljanje, recitacija onoga što se naučilo, niti je prihvatanje teorije o stvarima o kojima se zapravo ništa ne zna. Postmoderni čovek veru razume kao nekadašnji stil egzistencije, kao nešto „jučerašnje“. Vera je konzervativizam, nešto što je suprotno moderni. Obavezujemo se danas na ono što je bilo juče. Vera nije naučna istina, društvena navika, nacionalna tradicija. Vera nije utisak ili osećaj, optimizam prema životu, zadovoljena potreba za sigurnošću. Ipak. Od svega toga nešto i jeste.
Šta je pravoslavna vera? Vera je poverenje, lični odnos.
Vera je dar Božiji. Vera je život, JA – TI odnos. Vera je dodir, susret sa Hristom, poverenje u Hrista. Jevanđelist Jovan veru identifikuje sa životom u Hristu (Jn 3,15; 17,3; 20,31). Istu misao srećemo kod Svetog Apostola Pavla (Gal 3,11; 2,20 i Rim 1,17). U nekim novozavetnim spisima vera je povezana sa ljubavlju. Ona se projavljuje kroz ljubav i kao ljubav. Zato se ona još naziva „dah života“, „zajednica“, „učestvovanje“ (1.Kor 10,16-17; 3,11), „temelj“ i „ipostas“ (Jevr 11,1; 3,14). „Vera se poistovećuje sa samim Hristom“[1]. „Vera je zasnovana na uzajamnosti dvaju „neka bude“, dvaju da, na susretu snishodeće Božje ljubavi i ljubavi uzlazeći od čoveka ka Bogu. Božiji glas je tih, i on zove veoma blago, i nikad nametljivo. Bog ne naređuje“[2].
Verovati znači „sticati Duha Svetog“ (sv. Serafim Sarovski). Vera nije privatno traženje istine, već prihvatanje otkrivene Istine.
Vera je prihvatanje Hristovog pogleda na nas same, na druge ljude, na stvari oko nas, na čovečanstvo, na istoriju, na svemir, na samoga Boga.
Vera je svetlost koja prožima i obasjava ceo život.
Vera je iskustvo, odnos, komunikacija. Ona može biti posredna i neposredna. Stupnjevita. Vera je poverenje u Jevanđelje (sv. Nikolaj) i u Hristovu radosnu i spasonosnu vest.
Verovati znači imati poverenje u Boga, poverenje u svedočanstvo praotaca, proroka, apostola, svetitelja.
Za hrišćane nije suštinsko pitanje: da li veruješ u Boga, nego veruješ li Bogu koji se otkrio, uvremenio i uprostorio, o kome ti govori i svedoči Crkva. – „Vera je deskriptivna potvrda određenih fakata: „tako je“, „bilo je tako“,ili „tako će biti“[3].
Vera nije JA i njegovi problemi i potrebe. Vera je ekstatična. – „Bog je jedini kriterij istine o sebi. U svakoj ljudskoj misli o Bogu, Bog je onaj koji u ljudskom umu misli o samome Sebi. To znači da je vera dar koji je ponuđen svima kako bi Bog mogao da obitava u ljudskom duhu“[4].
Verovati znači biti za druge. Ko veruje taj ne pripada sebi, već onome u koga veruje.
Prava vera je slobodna jer oslobađa čoveka od samoga sebe, od svih stvari i predmeta ovoga sveta.
Vera je „prinos“, darivanje. Ko najviše veruje, taj najviše daje.
Vera je ljubav. Ona ništa ne traži. Ako se daje da bi se nešto dobilo, ne dobija se ništa a gubi se sve. Ako se daje sve, a ne očekuje ništa, prima se sve.
Vera je kao i ljubav zaborav na sebe, odricanje od svoga Ja, „izlazak“ iz sebe.
Vera je nada, „potvrda stvari nevidljivih“ (Jevr 11,1).
Vera je svojstvo samo ljudskih bića.
Vera je čežnja, žudnja, nadom ispunjeno iščekivanje, nečeg što se želi (A. Šmeman).
U „svetu bez drugog“ vera je stalno odsutna – prisutnost (D)rugog koji jedino život može da učini vrednim i smislenim.
Vera je dodir drugog.
Savremeni čovek pretvara i sebe u religiju, apsolutizuje sebe i svoje. Gradi identitet na sebi. Verovati znači odreći se sebe i svojega (svoga samoživog ja, nacionalnog egoizma, zatim, partije, kulture, ideologije kao idola) i saživeti se sa ne-Ja, sa Bogom.
LJudi se često služe Bogom i drugima. Vera ih tera da služe Bogu i bližnjima.
Kada ljudi danas kažu da veruju u jednoga Boga pod tim obično podrazumevaju sve bogove. Verovati u jednog biblijskog Boga – Svetu Trojicu – znači verovati u jedinog Boga koji isključuje sve druge bogove. Zato se vera u Hrista često označava kao „uskogrudi fanatizam“, a sujeverje kao „širina pogleda“ na svet. „U čoveku postoje dve vere. Jedna je vera mozga, logička vera prihvatanja. Ovde čovek nešto logički prihvata i veruje u to što je prihvatio. … Druga vera je vera srca, pošto ovakve vere nema u razumu, dakle u mislima, nego se ona nalazi u oblasti srca. Ova vera je dar Božiji, tj. nju čovek neće primiti ako Bog ne želi da mu je daruje, i ova se vera naziva unutrašnja vera. … Unutrašnja vera pak proističe iz iskustva blagodati“[5].
Hrišćanska vera pretpostavlja jedinstvo, sintezu, ravnotežu onostranog i ovostranog, Boga i čoveka, duše i tela, vere i razuma. Vera u ovaploćenog Boga Logosa je vera u stvaralačku silu razuma. Verovati i delovati nerazumno protivreči samoj prirodi Boga (Benedikt XVI).
Postmoderni „klub sebičnih“ (osionih, gramzivih, pohlepnih, samoljubivih) i Boga pretvara u „tržišni proizvod“ koji se nudi i „modulira“ za potrebe klijenata. „Gladni u izobilju“ crkvenu veru mere po onome što ona čini za čoveka (naciju, partiju, državu, svet) a ne po onome što ona jeste. Za hrišćansku veru je važnije biti, nego imati.
LJudi danas često transformišu Crkvu u religiju, potom religija postaje kultura, pa politika i na kraju se utopi u tržište. Kupujem, dakle postojim! Sve se može kupiti, pa i „religiozna dobra“, u prebogatom supermarketu pseudoduhovnosti. Zato oni nešto stalno traže od Boga, trguju sa NJim. Traže da On vrši njihovu volju, da realizuje njihove planove, umesto da oni tvore volju Božiju. U vremenu „globalne“ torture i siromaštva verovati znači živeti za druge, voleti druge i deliti sa njima sve. Čak i svoje srce.
Vera je čovekov dijalog sa Bogom, prirodom i drugim ljudima.
Vera je stil života, a ne jedan njegov deo. Ona treba da prožima sve pore egzistencije, sveukupnu istoriju i kulturu.
Danas treba govoriti o patologiji vere. Nije svaka vera od Boga i spasonosna. Postoje pseudoverovanja, krivoverja i praznoverja. Postoje falsifikati vere. Postoji i pseudocrkvenost, što je opasnije od necrkvenosti. Ovo nije moje umovanje iako se u životu sa tim često suočavam. Ovo je stav mnogih, između ostalih, verovatno i najvećeg i najznačajnijeg teologa 20. veka profesora i oca Georgija Florovskog. „Moguće je biti, za predanjsku i otačku veru i nemati duh Hristov, živeti u bratomržnji i bezosećajnosti. Moguće je činiti dobra dela, a ne znati za živoga Hrista. Moguće je govoriti o hrišćanskim načelima i idejama, a na svome ličnom putu nikada ne sresti Hrista Spasitelja … Biti hrišćanin znači – živeti u Hristu, svagda stajati pred NJim, voleti Ga svom silom svoje blagodarne i žrtvovane ljubavi, i ništa drugo ne voleti više (od NJega), pa čak ni ono što je samo po sebi dostojno ljubavi … Istinu treba voleti ne zato što je ona korisna ili utešna. U Boga treba verovati ne zato što od NJega dolaze životna dobra i ne radi toga da bi smo od NJega dobili svetovno blagostanje. NJega treba voleti nekoristoljubivo“[6].
Savremeni svet nije antireligiozan i antiverski ali je u velikoj meri anticrkven, zato što se, sticajem mnogih okolnosti kod ljudi, uobličila jedna predstava Crkve koja je antiživotna, zastarela, rigidna, koja je pretnja samoj ljudskoj slobodi i dostojanstvu. U stvaranju takve predstave udeo hrišćana nije mali i beznačajan. Vera, Evanđelje Hristovo ponovo može da postane „radosna vest“ samo ako sami hrišćani smognu snage da priznaju i ispovede svoj greh i započnu proces „čišćenja“ samog Pravoslavlja od mnogih pseudopravoslavnih naslaga. Danas Crkva često liči na kuću bez prozora u koju ne dopire spoljašnja svetlost, ili pak na kuću koja se dugo vremena nije provetravala. Neophodna nam je spoljašnja jevanđelska svetlost i svež vazduh – strujanje Duha Svetog u NJoj, kako bi savremeni čovek ponovo u NJoj otkrio nadu, radost i slobodu.
Napomene:
[1] Jevtić, Atanasije, „Prologomena za isihastičku gnoselogiju“, Filozofske studije (1988) XVI,134). Sličnu misao srećemo i kod Vladimira Loskog (up. „Vera i bogoslovie“ Bogoslovskie trudъi, t.12. 103-105).
[2] Evdokimov, Pavle, Luda ljubav Božija, Manastir Hilandar, 1993, str. 22.
[3] Florovski, Georgije, „Otkrovenje, filosofija i teologija“, u zborniku: Pravoslavna teologija, str. 242.
[4] Evdokimov, Pavle, Luda ljubav Božija, Manastir Hilandar, 1993, str. 23.
[5] Romanidis, Jovan, Svetootačko bogoslovlje, Beograd, 2005, str. 45.
[6] Florovski, G., „Sinovi i najamnici – LJubav kao tajna hrišćanskog života“, Krka (časopis eparhije dalmatinske) 2009. god., VII, br. 33. str. 11-12.
U „posthrišćanskoj epohi“, za „postmodernog čoveka“, vera je postala za „dobronamerne“ skup dobrih načela; za „moralne“ skup moralnih propisa; za „pobožne“ vršenje religioznih rituala; za „patriote“ deo nacionalne tradicije; za „moderniste“ simbol konzervatizma; za „naučnike“ simbol mraka i neznanja; za „trgovce“ duhovna dobit; za „tužne“ uteha. Verovati znači prihvatanje nekih načela, stavova, istina, vrednosti, bez ispitivanja, dokazivanja i proveravanja. Veru ljudi često razumevaju kao „uverenost“, „uverenje“, „ubeđenje“. Biti vernik znači biti uvereni pristalica nekog učenja, doktrine, ideologije.
Verovati podrazumeva prihvatiti neko učenje, kosmologiju bez logičkih i empirijskih dokaza. Za neke verovati u Boga znači verovati u Boga kao idola koji blagosilja i štiti njihovu moć i vlasništvo. Za „uslužne“ i pseudointelektualce verovati znači prihvatati a ne rezumeti.
„Veruj i ne istražuj“ (parola nepoznatog porekla)! Neki je smatraju „kvintesencijom metafizike“ (Hristo Janaras). Vera je ovde slepa. Apsolutno poštovanje autoriteta. Takva vera je idejni temelj svakog totalitarizma: ideološkog, političkog, religioznog.
„Bez nevolje nema bogomolje“ (narodna izreka). LJudi često veruju i traže Boga u vreme straha, rata, nesreća, elementarnih nepogoda, patnje, bola, nemaštine. Kada ti periodi prođu oni se vraćaju životu koji nema nikave veze sa Bogom. Veruju kada im nešto treba, a kada to prođe opet nastavljaju da žive kao da Boga nema. Ima ljudi koji ne veruju u Boga, ali su kažu religiozni. Vole da svrate u Crkvu (kada nema nikoga u njoj). To im „prija“. Tada nalaze „mir“ i „spokojstvo“. Vera je neka vrsta rekreativnog zadovoljstva u „svetim“ i „uzvišenim“ stvarima. U civilizaciji gde je osnovni smisao života što više proizvesti i što više potrošiti, vera je neophodna i korisna za nacionalne interese, porodicu, društvo. Ona ljude čini dobrim i poštenim. Ako si „dobar“ Bog te nagrađuje, ako si „loš“ On te kažnjava. Tako se razrešuje sva ljudska (ne)pravda. Vera je važna za vaspitanje dece i omladine. Od nje se očekuje da ih „dresira“, da budu pokorna i poslušna. Vera je terapija, pomoć i uteha, garant individualne sreće i zadovoljstva. Za neke je vera samo „karanfil na reveru“. Oni veruju u ono što se najbolje plaća. Veru neki tumače kao „tradiciju“ i „lep običaj“ (obavezujemo se danas na ono što je bilo nekada, na stil egzistencije koji je bio u prošlosti).
TIPOLOGIJA VERNIKA
Uprkos svim sličnostima verovatno svaki čovek veru doživljava na svoj način, kao što je to slučaj sa doživljajem sveta i samog života. Iako su uopštavanja uvek rizična i jednostrana čini se da danas kod nas, a i u svetu, preovladavaju sledeći tipovi vernika: utilitarni – aktivistički, intelektualni, moralni, socijalni, nacionalni, estetski i asketsko – duhovni tip.
UTILITARNI TIP. Za većinu ljudi danas, verujućih, neverujućih ili agnostika, dobro je ono što je korisno, što donosi „profit“.Taj utilitarni i „tržišni karakter“ (From) i mentalitet reflektuje se i na vernike. Mnogi ljudi o veri rasuđuju i vrednuju je iz perspektive koristi, bilo njima ili drugima. Čak se i istinitost vere procenjuje kriterijumom korisnosti. Vera nas teši, daje mir, smisao, bolje raspoloženje, uspešnost u poslu, bolje zdravlje, stvaralačku inspiraciju. Ako smo vernici dobijamo društvene nagrade, ugled i priznanja. Vera koristi služenju, očuvanju nacionalnih interesa, kulture, jezika, države. Može da koristi integraciji jedne nacije. Usled raznih nevolja i bolesti, fizičkih, psihičkih, duhovnih i socijalnih ljudi iščekuju čudo, isceljenje, rešenje svih životnih problema. Pojedini pseudoduhovnici, imajući u vidu tu sklonost ljudi, daju „recepte“ ljudima u nevolji za sve životne probleme i situacije. Zar mi stalno nešto od Boga ne tražimo? Kad to ne dobijemo prosto se srdimo na Boga, postajemo razočarani.
INTELEKTUALNI TIP. Za ovaj tip ljudi vera je u suštini jedan pogled na svet. Prihvatljiv i poželjan. Danas mnogi ljudi govore, posebno intelektualci, da su bili agnostici, nihilisti, marksisti, liberali. Neki ističu da su se bavili jogom, meditacijom, psihoanalizom. No tamo nismo našli rešenje za svoje intelektualne neduoumice. To smo, kažu, našli u hrišćanstvu. Ono im je prihvatljivo kao intelektualni i racionalni pogled na svet. Za ovaj tip ljudi vera i hrišćanstvo je u suštini jedna uzvišena teorijska filosofija života. Takva vera zadovoljava njihov razum, ali ne i srce. Teorijski oni prihvataju Boga, ali taj Bog nema mnogo veze (čak nikakve) sa njihovim svakodnevnim životom. Praktično oni žive kao da Boga nema.
MORALNI TIP. Tokom cele istorije hrišćanstva postojala je tedencija da se hrišćanska vera svede na jedan moralni sistem zabrana i kazni. Stalno se uobličavala predstava o Bogu kao dželatu, surovom sudiji i sadističkom autoritetu. Ta samosvest i takvo razumevanje vere, stiče se utisak, ušlo je u podsvest hrišćanskih naroda. Čak postoji redukcija sveukupnog hrišćanskog morala na dekalog. Od velikog broja ljudi danas možemo čuti da je hršćanstvo najsavršenije moralno učenje, da ima najuzvišeniju etiku i da je prosto obrazac vrlinskog života. LJudi od hrišćana stoga i očekuju da budu moralni ljudi, primeri za ugled. Ali u svakodnevnom životu nema dokaza da su hrišćani bolji od drugih ljudi. Svaki njihov greh, još ako je svešteno lice, izaziva sablazan, podozrenje, osudu. Od verskog obrazovanja u državnim školama roditelji najviše očekuju da im veroučitelji vaspitaju decu kao poslušne, pokorne, moralne, poštene ljude. Raskorak između Crkve i savremenog sveta je najveći baš kada su u pitanju etičke norme i moralno ponašanje. Hrišćansku etiku ne odbacuju samo nehrišćani i neverujući već i sami hrišćani, posebno kad je reč o seksualnoj i bračnoj etici. Moralisti su strogi prema drugima a blagi prema sebi. Što kod drugih osuđuju, kod sebe grčevito brane. Svakoga osuđuju i to nemilosrdno. Ponekad uništavaju grešnike, a ne greh. Crkvene zajednice koje svoje postojanje temelje na pretenziji o moralnoj nadmoći, ljudima su danas odbojne, jer neminovno pozivaju ljude da traže naše nedostatke i da ih sa radošću prikazuju svetu. Crkva je danas često predmet napada u medijima. NJeni gresi se stavljaju na naslovne strane. To je zato, što se uopšteno, i pogrešno smatra, da biti hrišćanin zapravo znači biti bolji od drugih ljudi.
SOCIJALNI – aktivistički TIP. Jedan broj ljudi, kako u prošlosti tako i danas, u hrišćanstvu nalazi ključ za rešenje svih nagomilanh društvenih problema i protivrečnosti. Oni veruju da se na hrišćanskoj osnovi mogu stvarati i izgrađivati modeli istinski pravednog i humanog društva. Kroz ceo dvadeseti vek, a i u minulim vekovima, Crkve su žustro kritikovale drštvene nepravde i anomalije, posebno komunizam i kapitalizam, ističući da hrišćanstvo može da obezbedi društvenu pravdu. LJude zanesene socijalnim utopijama posebno privlači hrišćansko učenje o ljubavi i solidarnosti.
NACIONALNI TIP. Kod nas, a i na drugim mestima, već duže vremena, mnogi veru doživljavaju i razumeju kao deo nacionalne ideologije, kao važan faktor nacionalnog identiteta, što treba negovati i poštovati. „Vera nas je održala, njojzi hvala“! Prema tim tumačenjima, Crkva je stvorila naciju, nacionalnu državu i kulturu i formirala njihov identitet i zato se ona nalazi po rangu na prvom mestu nacionalnih institucija. Na drugom mestu kod nas je vojska. NJihova ljubav prema svojoj naciji se često manifestuje kao mržnja prema drugima. Ponekad se u ime Hrista osuđuje i ubija pripadnik druge nacije. Neretko se Hristos i Crkva nacionalizuju. U dijaspori je Crkva često bila gotovo isto što i nacionalni klub (mesto nacionalnog okupljanja). Etnofiletizam je savremena jeres i veliko iskušenje za Pravoslavnu Crkvu.
ESTETSKI TIP. Ovaj tip vernika u hrišćanstvu privlači njegova lepota i krasota, arhitektura, ikone, muzika, pojanje i druge vrste umetnosti. Oni odlaze u Crkvu gde je mlad i lep vladika, sveštenik ili đakon, gde peva atraktivan hor, gde blistaju freske i slično. Krštavaju se i venčavaju u atraktivnim hramovima, koji su in. Drugi hramovi ne odgovraju njihovom ugledu i renomeu.
ASKETSKO – DUHOVNI TIP. Danas je in, moderno da svako ima svog psihologa, zubara, mesara, pekara, električara, lekara pa, zašto ne, i svog duhovnika. Šta su danas pojedini duhovnici, ne svi? Neka vrsta guru-a. Upravitelji savesti. To postaju životne vođe koji se imaju bespogovorno slušati. Duhovna čada se moraju u potpunosti odreći svoje volje i potčiniti se volji duhovnika. Volja duhovnika ima mistični temelj autoriteta. Poistovećuju je sa samom Božanskom voljom. Oni određuju šta će, kad i kako, jesti, postiti. Oni propisuju epitimije, zabranjuju i odobravaju pričešće. Odobravaju kad, i koliko puta, bračni drugovi mogu da spavaju zajedno. Ako duhovnik kaže, može se i protiv Crkve ratovati, mogu se ne poštovati Sabori, Sinodi, Episkopi, Patrijarsi, a za sveštenike i da ne govorim. Ne mora se ići na Liturgiju i druga bogosluženja ili to poslušna čada mogu da čine kad i gde oni kažu. Ti duhovnici sebe pretvaraju u religiju. Oni postaju božanstva kojima se treba klanjati. Od duhovne dece ne traže da prihvate Hrista i da žive po NJegovoj volji, već ih potčinjavaju svojoj sopstvenoj volji – svojoj interpretaciji hrišćanstva. Često koriste kletve, psihološke ucene, razne metode „ispiranja mozga“ i mentalne kontrole. Sve to čine, zloupotrebljavajući ljudske patnje i muke, da bi stekli i materijalnu korist. Svakako, tu su i oni duhovnici koji veruju da je to prava pravoslavna duhovnost a nije im motiv nikakva korist. Oni identitet Crkve svode na takvu vrstu duhovnosti. Zaboravljaju da se pojam „duhovnik“ ne sreće u kanonima već samo pojam „otac“, što nije isto. Otac brine o celokupnom životu svoje dece a ne samo o tzv. duhovnim stvarima. Otac je blagodatni a ne sadistički autoritet. Greh je danas ne priznati postojanje pseudo duhovnosti koja postaje ozbiljna eklisiološka bolest. Mnogi su danas hrišćani u onoj meri u kojoj im naša vera ne remeti našu prikovanost za stvari ovoga sveta, i obratno, mnogi su hrišćani, verujući u meri u kojoj je vera adaptirana za potrebe sveta, tj. kada vera potkrepljuje te potrebe svojim bezuslovnim autoritetom. Treba iskreno priznati da ni jedan od ovih tipova nije čist. Najčešće je kod ljudi kombinacija više ovih karakteristika. Ni jedan od ovih tipova sam po sebi nije apsolutno necrkven i štetan, ali jeste jednostran i uskogrud. Skučen. Rizičan.
PRAVOSLAVNI TIP. Šta vera nije, sa pravoslavnog aspekta? Vera nije intelektualno znanje, ni povremeno religiozno osećanje, koje nastaje i nestaje. Predmet vere nisu apstraktne ideje, već konkretne ličnosti u koje čovek ima poverenje. Vera nije neko mišljenje, moralni propis, uverenje koje se temelji na umovanju. Vera nije mehaničko ponavljanje, recitacija onoga što se naučilo, niti je prihvatanje teorije o stvarima o kojima se zapravo ništa ne zna. Postmoderni čovek veru razume kao nekadašnji stil egzistencije, kao nešto „jučerašnje“. Vera je konzervativizam, nešto što je suprotno moderni. Obavezujemo se danas na ono što je bilo juče. Vera nije naučna istina, društvena navika, nacionalna tradicija. Vera nije utisak ili osećaj, optimizam prema životu, zadovoljena potreba za sigurnošću. Ipak. Od svega toga nešto i jeste.
Šta je pravoslavna vera? Vera je poverenje, lični odnos.
Vera je dar Božiji. Vera je život, JA – TI odnos. Vera je dodir, susret sa Hristom, poverenje u Hrista. Jevanđelist Jovan veru identifikuje sa životom u Hristu (Jn 3,15; 17,3; 20,31). Istu misao srećemo kod Svetog Apostola Pavla (Gal 3,11; 2,20 i Rim 1,17). U nekim novozavetnim spisima vera je povezana sa ljubavlju. Ona se projavljuje kroz ljubav i kao ljubav. Zato se ona još naziva „dah života“, „zajednica“, „učestvovanje“ (1.Kor 10,16-17; 3,11), „temelj“ i „ipostas“ (Jevr 11,1; 3,14). „Vera se poistovećuje sa samim Hristom“[1]. „Vera je zasnovana na uzajamnosti dvaju „neka bude“, dvaju da, na susretu snishodeće Božje ljubavi i ljubavi uzlazeći od čoveka ka Bogu. Božiji glas je tih, i on zove veoma blago, i nikad nametljivo. Bog ne naređuje“[2].
Verovati znači „sticati Duha Svetog“ (sv. Serafim Sarovski). Vera nije privatno traženje istine, već prihvatanje otkrivene Istine.
Vera je prihvatanje Hristovog pogleda na nas same, na druge ljude, na stvari oko nas, na čovečanstvo, na istoriju, na svemir, na samoga Boga.
Vera je svetlost koja prožima i obasjava ceo život.
Vera je iskustvo, odnos, komunikacija. Ona može biti posredna i neposredna. Stupnjevita. Vera je poverenje u Jevanđelje (sv. Nikolaj) i u Hristovu radosnu i spasonosnu vest.
Verovati znači imati poverenje u Boga, poverenje u svedočanstvo praotaca, proroka, apostola, svetitelja.
Za hrišćane nije suštinsko pitanje: da li veruješ u Boga, nego veruješ li Bogu koji se otkrio, uvremenio i uprostorio, o kome ti govori i svedoči Crkva. – „Vera je deskriptivna potvrda određenih fakata: „tako je“, „bilo je tako“,ili „tako će biti“[3].
Vera nije JA i njegovi problemi i potrebe. Vera je ekstatična. – „Bog je jedini kriterij istine o sebi. U svakoj ljudskoj misli o Bogu, Bog je onaj koji u ljudskom umu misli o samome Sebi. To znači da je vera dar koji je ponuđen svima kako bi Bog mogao da obitava u ljudskom duhu“[4].
Verovati znači biti za druge. Ko veruje taj ne pripada sebi, već onome u koga veruje.
Prava vera je slobodna jer oslobađa čoveka od samoga sebe, od svih stvari i predmeta ovoga sveta.
Vera je „prinos“, darivanje. Ko najviše veruje, taj najviše daje.
Vera je ljubav. Ona ništa ne traži. Ako se daje da bi se nešto dobilo, ne dobija se ništa a gubi se sve. Ako se daje sve, a ne očekuje ništa, prima se sve.
Vera je kao i ljubav zaborav na sebe, odricanje od svoga Ja, „izlazak“ iz sebe.
Vera je nada, „potvrda stvari nevidljivih“ (Jevr 11,1).
Vera je svojstvo samo ljudskih bića.
Vera je čežnja, žudnja, nadom ispunjeno iščekivanje, nečeg što se želi (A. Šmeman).
U „svetu bez drugog“ vera je stalno odsutna – prisutnost (D)rugog koji jedino život može da učini vrednim i smislenim.
Vera je dodir drugog.
Savremeni čovek pretvara i sebe u religiju, apsolutizuje sebe i svoje. Gradi identitet na sebi. Verovati znači odreći se sebe i svojega (svoga samoživog ja, nacionalnog egoizma, zatim, partije, kulture, ideologije kao idola) i saživeti se sa ne-Ja, sa Bogom.
LJudi se često služe Bogom i drugima. Vera ih tera da služe Bogu i bližnjima.
Kada ljudi danas kažu da veruju u jednoga Boga pod tim obično podrazumevaju sve bogove. Verovati u jednog biblijskog Boga – Svetu Trojicu – znači verovati u jedinog Boga koji isključuje sve druge bogove. Zato se vera u Hrista često označava kao „uskogrudi fanatizam“, a sujeverje kao „širina pogleda“ na svet. „U čoveku postoje dve vere. Jedna je vera mozga, logička vera prihvatanja. Ovde čovek nešto logički prihvata i veruje u to što je prihvatio. … Druga vera je vera srca, pošto ovakve vere nema u razumu, dakle u mislima, nego se ona nalazi u oblasti srca. Ova vera je dar Božiji, tj. nju čovek neće primiti ako Bog ne želi da mu je daruje, i ova se vera naziva unutrašnja vera. … Unutrašnja vera pak proističe iz iskustva blagodati“[5].
Hrišćanska vera pretpostavlja jedinstvo, sintezu, ravnotežu onostranog i ovostranog, Boga i čoveka, duše i tela, vere i razuma. Vera u ovaploćenog Boga Logosa je vera u stvaralačku silu razuma. Verovati i delovati nerazumno protivreči samoj prirodi Boga (Benedikt XVI).
Postmoderni „klub sebičnih“ (osionih, gramzivih, pohlepnih, samoljubivih) i Boga pretvara u „tržišni proizvod“ koji se nudi i „modulira“ za potrebe klijenata. „Gladni u izobilju“ crkvenu veru mere po onome što ona čini za čoveka (naciju, partiju, državu, svet) a ne po onome što ona jeste. Za hrišćansku veru je važnije biti, nego imati.
LJudi danas često transformišu Crkvu u religiju, potom religija postaje kultura, pa politika i na kraju se utopi u tržište. Kupujem, dakle postojim! Sve se može kupiti, pa i „religiozna dobra“, u prebogatom supermarketu pseudoduhovnosti. Zato oni nešto stalno traže od Boga, trguju sa NJim. Traže da On vrši njihovu volju, da realizuje njihove planove, umesto da oni tvore volju Božiju. U vremenu „globalne“ torture i siromaštva verovati znači živeti za druge, voleti druge i deliti sa njima sve. Čak i svoje srce.
Vera je čovekov dijalog sa Bogom, prirodom i drugim ljudima.
Vera je stil života, a ne jedan njegov deo. Ona treba da prožima sve pore egzistencije, sveukupnu istoriju i kulturu.
Danas treba govoriti o patologiji vere. Nije svaka vera od Boga i spasonosna. Postoje pseudoverovanja, krivoverja i praznoverja. Postoje falsifikati vere. Postoji i pseudocrkvenost, što je opasnije od necrkvenosti. Ovo nije moje umovanje iako se u životu sa tim često suočavam. Ovo je stav mnogih, između ostalih, verovatno i najvećeg i najznačajnijeg teologa 20. veka profesora i oca Georgija Florovskog. „Moguće je biti, za predanjsku i otačku veru i nemati duh Hristov, živeti u bratomržnji i bezosećajnosti. Moguće je činiti dobra dela, a ne znati za živoga Hrista. Moguće je govoriti o hrišćanskim načelima i idejama, a na svome ličnom putu nikada ne sresti Hrista Spasitelja … Biti hrišćanin znači – živeti u Hristu, svagda stajati pred NJim, voleti Ga svom silom svoje blagodarne i žrtvovane ljubavi, i ništa drugo ne voleti više (od NJega), pa čak ni ono što je samo po sebi dostojno ljubavi … Istinu treba voleti ne zato što je ona korisna ili utešna. U Boga treba verovati ne zato što od NJega dolaze životna dobra i ne radi toga da bi smo od NJega dobili svetovno blagostanje. NJega treba voleti nekoristoljubivo“[6].
Savremeni svet nije antireligiozan i antiverski ali je u velikoj meri anticrkven, zato što se, sticajem mnogih okolnosti kod ljudi, uobličila jedna predstava Crkve koja je antiživotna, zastarela, rigidna, koja je pretnja samoj ljudskoj slobodi i dostojanstvu. U stvaranju takve predstave udeo hrišćana nije mali i beznačajan. Vera, Evanđelje Hristovo ponovo može da postane „radosna vest“ samo ako sami hrišćani smognu snage da priznaju i ispovede svoj greh i započnu proces „čišćenja“ samog Pravoslavlja od mnogih pseudopravoslavnih naslaga. Danas Crkva često liči na kuću bez prozora u koju ne dopire spoljašnja svetlost, ili pak na kuću koja se dugo vremena nije provetravala. Neophodna nam je spoljašnja jevanđelska svetlost i svež vazduh – strujanje Duha Svetog u NJoj, kako bi savremeni čovek ponovo u NJoj otkrio nadu, radost i slobodu.
Napomene:
[1] Jevtić, Atanasije, „Prologomena za isihastičku gnoselogiju“, Filozofske studije (1988) XVI,134). Sličnu misao srećemo i kod Vladimira Loskog (up. „Vera i bogoslovie“ Bogoslovskie trudъi, t.12. 103-105).
[2] Evdokimov, Pavle, Luda ljubav Božija, Manastir Hilandar, 1993, str. 22.
[3] Florovski, Georgije, „Otkrovenje, filosofija i teologija“, u zborniku: Pravoslavna teologija, str. 242.
[4] Evdokimov, Pavle, Luda ljubav Božija, Manastir Hilandar, 1993, str. 23.
[5] Romanidis, Jovan, Svetootačko bogoslovlje, Beograd, 2005, str. 45.
[6] Florovski, G., „Sinovi i najamnici – LJubav kao tajna hrišćanskog života“, Krka (časopis eparhije dalmatinske) 2009. god., VII, br. 33. str. 11-12.
Нема коментара :
Постави коментар