Zašto je dobro da muž miriše na vetar a žena na kuću?

 POSTOJI samo jedna revolucija koju ću ja prihvatiti i blagosloviti: revolucija kojoj ću se obradovati. To je revolucija u svesti. Pri tom ne bilo koja revolucija, već jevanđeljska.

        Jevanđeljska revolucija u svesti.

        Šta to znači? To je nivelisanje smisla i pomisli u unutrašnjoj riznici ljudskog srca. Ono što je dostojno da bude prvo postavlja se na prvo mesto, drugo - na drugo i tako dalje. To je veoma potrebno budući da je kod čoveka pamet obično straga, a noge rastu iz ušiju zbog čega se sav život neminovno zapliće i bezizlazno smete.

        Muškarca je Bog stvorio prvim, a ženu - drugom. To je opštepoznata istina, ali bitno je steći naviku i izvoditi praktične zaključke iz opštepoznatih istina. Drugačije istina rizikuje da postane samo teorija koja uopšte ne utiče na život. Tako na naš život ne utiču pravila i znanje koliko kilometara deli Mesec od Zemlje. A evo još jednog primera.

        Mi, sveštenici, za mesec, tim pre za godinu dana, pročitamo kvintale ceduljica sa imenima i molbama da se pomolimo. To je obična stvar - ceduljica sa beleškom o porodičnom blagostanju. „O miru i slozi u porodici (navode se imena, taj i taj)“.

        Obična je stvar i pročitati na ceduljici imena supružnika napisana sledećim redosledom: Tatjane i Sergeja; Marije i Petra; Jelene i Đorđa… O, Gospode Isuse! Pa, zašto je gotovo uvek i svuda žensko ime ispred muškog, kao da je glavno? Pa, nije Adam od žene, već žena od Adama.

        Možete vi da kažete: ne hvatajte se za sitnice. Ali, to je prividno sitnica - redosled imena - otkriva i čini očiglednom ukorenjenu bolest svesti. Usuđujem se da kažem na ovom primeru da se svest naših parohijana pokazuje kao ili feminizovana ili obezbožena.

        To da je Adam postojao pre Eve, oni znaju, ali dalje ne donose zaključke i pišu Marfa pre Spiridona.

        Braćo i sestre! Kočija ne sme da stoji ispred konja, ako hoćemo da se vozimo, a ne samo da stojimo u mestu.

         „Sergej“ i u životu i belešci na cedulji treba da stoji ispred „Jelene“, a ne iza nje. Isto takvi odnosi su između Ivana i Marije, Petra i Natalije. Ne treba se pravdati time da „muškarac danas više nije kao pre“ i tome slično.

        On i nije kao pre zato što sav život živi ispod suknje svoje mamice i iza ženskih leđa.

        On se ne ženi zato što veoma često uvek u kući ima od mamine penzije za toplu supu, a košulju će oprati staračke ruke te iste majke. U takvom slučaju majka je samo sponzor infantilnog neradnika, ali probaj da to dokažeš. A ako čak i ljudi iz crkve to ne shvate i ne izvedu životne zaključke, onda šta treba pitati ljude za koje je Biblija - samo književni spomenik.

        Muškarac svuda treba da bude ispred. Tako je Bog naredio. Na muškarcu treba da leži osnovni teret spoljašnjeg života, dok se na ženu stavlja unutrašnji, porodični teret. Može se reći da muž miriše na vetar (on radi na spoljnim granicama), a žena na - ognjište (na njoj je briga o kući).

        I budući da žene ne samo da rađaju muškarce nego ih bukvalno „proizvode“, vreme je da se dobrovoljno odreknu od borbe za prvenstvo i da ga bez borbe ustupe muškarcu. Osim toga, žena je dužna (čak radi lične sreće) da na sve načine pomaže da u mužu, sinu i bratu vaspitava osobine lidera, glavu kuće, odgovornog i strpljivog čoveka. Tu elementarnu stvar razume veoma mali broj ljudi i zbog toga duša zaista boli.

        Evo slika iz svakodnevnog života. Za stolom je verujuća porodica koju čine mlad muškarac, njegova žena, ženina majka i malo dete. Tašta sipa prvo jelo u tanjire i prvi tanjir daje najmanjem!

        Muž, glava porodice, kaže tašti: „Mama, prvi tanjir - meni. Ne zato što sam ja najbolji i najlepši. Jednostavno - ja sam glava porodice i ovde jedini odrasli muškarac. Mama, prvi tanjir, -  meni! Drugi - vama, zatim vašoj ćerki, i tek onda - detetu“.

        To su apsolutno pravilne reči, izrečene biblijskom spoznajom verujuće duše. Ali, znate, kakva je bila reakcija tašte? Sigurno pretpostavljate. Bilo je mnogo uzdaha i iskrenih nedoumica, iza čije se fasade čita: „Deca su - naši bogovi, to su naši domaći idoli, radi njih živimo“.

        A zetovi - su prostaci i grubijani, uobraženi i tvrdoglavi“. „Što sam ja dužna da ga služim i još da ga slušam?“ A one, te žene, tako i svoje ćerke uče: budi samostalna, ne ugađaj suviše mužu i ostalo.

        One koje su muževi ostavili ili su one same od njih otišle, uče ćerke samovolji i svakodnevnom feminizmu. A onda se čude: zašto se ćerkina porodica raspala? Kasnije, moleći se za već raspalu porodicu, opet po navici pišu „svoju Svetu“ ispred Vanje koji je „zet“.

        LJudsko srce ne može bez bola da prihvati biblijsku istinu prema kojoj smo samo do braka svoje dece mi, roditelji - njima najbliskiji ljudi. Posle ženidbe sina i udaje kćeri stupa na snagu Božija reč: „Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. (Knjiga postanja, 2: 24). A majka i otac hoće da i posle zaključivanja braka njihove dece ostanu u glavnim ulogama, u suštini, sporeći s Bogom i mešajući se u život odrasle dece.

        Prepričavajući nedavno ovaj slučaj o tašti koja ne razmišlja pravilno, inače ide u crkvu, i o zetu koji izgovara pravilne, ali neobične reči, video sam u slušaonici izraz negodovanja na licu žena. Slušale su pažljivo i nehotice se mrštile kao od zubobolje.

        Videlo se kako su neočekivane i jednostavne reči ove obične priče grebale po njihovom gordom srcu. Videlo se da su one same davno i samovoljno postavile sebe na glavno mesto u svojim porodicama, navikle da komanduju i odlučuju, navikle da ili vikom ili suzama postignu svoje. To su bili obični i dobri verujući ljudi.

        Ako je dete - glavna vrednost i ako žena svim upravlja i komanduje, onda, gde je mesto mužu? Kakvo ćete mesto njemu dodeliti u zamenu za ranije i prirodno - gospodarsko?

        Zar je stvoren samo za to da bi biološki usrećivao ćerke čineći ih majkama; darujući ženama radosti postelje i zarađujući novac (poželjno je veliki), a u ostalom da ćutke stoji po strani? Je li to sve? I, naučene od svojih majki i podučene ženskim časopisima, zar hiljade devojaka koje žele da se udaju upravo o toj „sreći“ podsvesno ne maštaju i mole se?

         „Hrani, voli, oblači, mazi, miluje, ni u čemu ne protivreči jer, ja sam - gazdarica“. Devojke, to nije maštanje o realnom mužu, nego o Mačku u čizmama, koji je mekan, umiljat, a po zanimanju - čini čuda.

        Sa takvim snom o braku moraćete ostati neudate ili se u očajanju na kraju udati za starijeg udovca. Da se ne bi tako desilo u snove o braku treba (snovi su neminovni, oni prirodni koji u sebi ne nose greh) uneti biblijsku ideju služenja, dobrovoljnog smirenja i nevidljive uloge.

        Želi da postaneš senka svog muža, želi da postaneš njegovo rebro i da se naseliš na prirodno mesto - bliže njegovom srcu i pod okrilje tela. Želi da sebe predaš njemu da bi se kasnije otkrila u materinstvu. Tada buduća sreća iz kategorije nemogućeg prelazi u kategoriju mogućeg i izabranog.

        Ja nemam iluzija o kvalitetu našeg svakodnevnog života. Spreman sam da saslušam pravedne priče o tome kakvi su danas muškarci i da im „samo jedno treba“ itd. Ali, istovremeno razumem da je sva konfuzija života plod konfuzije uma i da u njemu treba izvesti jevanđeljsku revoluciju.

        Treba samo s krajička približiti se biblijskim značenjima i nastojati da se iz njih donesu zaključci da naša svakodnevna svest odmah počinje da se buni i nervira. Taj bunt je razotkrivanje našeg tajnog, prikrivenog bezbožništva.

        Navedeni primer nije jedini. On je samo u sećanju i u sluhu kao najsvežiji. Nama je suštinski potrebna promena načina mišljenja u onom teškom i sporom trudu na preuređenju čoveka iznutra da bi nam postale shvatljive reči apostola: „A mi imamo um Hristov“ (1 Kor. 2: 16).

Dr Radovan Bigović – Vera u postmodernom i postsekularnom svetu

Danas su mnoge reči prevrednovane i izgubile smisao. Među njima je i pojam vere. Kao hrišćani verujemo i ispovedamo na je naša vera „radosna vest“. To je doslovno značenje i same reči „Evanđelje“. No, uprkos tome svedoci smo da mladi tako često veru ne doživljavaju kao divnu, privlačnu i radosnu vest. Često se pitam zašto naše poruke o veri nisu uverljive, nego su čak dosadne? LJudi hrišćansku veru danas svode na običnu ljudsku veru.
 U „posthrišćanskoj epohi“, za „postmodernog čoveka“, vera je postala za „dobronamerne“ skup dobrih načela; za „moralne“ skup moralnih propisa; za „pobožne“ vršenje religioznih rituala; za „patriote“ deo nacionalne tradicije; za „moderniste“ simbol konzervatizma; za „naučnike“ simbol mraka i neznanja; za „trgovce“ duhovna dobit; za „tužne“ uteha. Verovati znači prihvatanje nekih načela, stavova, istina, vrednosti, bez ispitivanja, dokazivanja i proveravanja. Veru ljudi često razumevaju kao „uverenost“, „uverenje“, „ubeđenje“. Biti vernik znači biti uvereni pristalica nekog učenja, doktrine, ideologije.

Verovati podrazumeva prihvatiti neko učenje, kosmologiju bez logičkih i empirijskih dokaza. Za neke verovati u Boga znači verovati u Boga kao idola koji blagosilja i štiti njihovu moć i vlasništvo. Za „uslužne“ i pseudointelektualce verovati znači prihvatati a ne rezumeti.

„Veruj i ne istražuj“ (parola nepoznatog porekla)! Neki je smatraju „kvintesencijom metafizike“ (Hristo Janaras). Vera je ovde slepa. Apsolutno poštovanje autoriteta. Takva vera je idejni temelj svakog totalitarizma: ideološkog, političkog, religioznog.

„Bez nevolje nema bogomolje“ (narodna izreka). LJudi često veruju i traže Boga u vreme straha, rata, nesreća, elementarnih nepogoda, patnje, bola, nemaštine. Kada ti periodi prođu oni se vraćaju životu koji nema nikave veze sa Bogom. Veruju kada im nešto treba, a kada to prođe opet nastavljaju da žive kao da Boga nema. Ima ljudi koji ne veruju u Boga, ali su kažu religiozni. Vole da svrate u Crkvu (kada nema nikoga u njoj). To im „prija“. Tada nalaze „mir“ i „spokojstvo“. Vera je neka vrsta rekreativnog zadovoljstva u „svetim“ i „uzvišenim“ stvarima. U civilizaciji gde je osnovni smisao života što više proizvesti i što više potrošiti, vera je neophodna i korisna za nacionalne interese, porodicu, društvo. Ona ljude čini dobrim i poštenim. Ako si „dobar“ Bog te nagrađuje, ako si „loš“ On te kažnjava. Tako se razrešuje sva ljudska (ne)pravda. Vera je važna za vaspitanje dece i omladine. Od nje se očekuje da ih „dresira“, da budu pokorna i poslušna. Vera je terapija, pomoć i uteha, garant individualne sreće i zadovoljstva. Za neke je vera samo „karanfil na reveru“. Oni veruju u ono što se najbolje plaća. Veru neki tumače kao „tradiciju“ i „lep običaj“ (obavezujemo se danas na ono što je bilo nekada, na stil egzistencije koji je bio u prošlosti).



TIPOLOGIJA VERNIKA



Uprkos svim sličnostima verovatno svaki čovek veru doživljava na svoj način, kao što je to slučaj sa doživljajem sveta i samog života. Iako su uopštavanja uvek rizična i jednostrana čini se da danas kod nas, a i u svetu, preovladavaju sledeći tipovi vernika: utilitarni – aktivistički, intelektualni, moralni, socijalni, nacionalni, estetski i asketsko – duhovni tip.

    UTILITARNI TIP. Za većinu ljudi danas, verujućih, neverujućih ili agnostika, dobro je ono što je korisno, što donosi „profit“.Taj utilitarni i „tržišni karakter“ (From) i mentalitet reflektuje se i na vernike. Mnogi ljudi o veri rasuđuju i vrednuju je iz perspektive koristi, bilo njima ili drugima. Čak se i istinitost vere procenjuje kriterijumom korisnosti. Vera nas teši, daje mir, smisao, bolje raspoloženje, uspešnost u poslu, bolje zdravlje, stvaralačku inspiraciju. Ako smo vernici dobijamo društvene nagrade, ugled i priznanja. Vera koristi služenju, očuvanju nacionalnih interesa, kulture, jezika, države. Može da koristi integraciji jedne nacije. Usled raznih nevolja i bolesti, fizičkih, psihičkih, duhovnih i socijalnih ljudi iščekuju čudo, isceljenje, rešenje svih životnih problema. Pojedini pseudoduhovnici, imajući u vidu tu sklonost ljudi, daju „recepte“ ljudima u nevolji za sve životne probleme i situacije. Zar mi stalno nešto od Boga ne tražimo? Kad to ne dobijemo prosto se srdimo na Boga, postajemo razočarani.
    INTELEKTUALNI TIP. Za ovaj tip ljudi vera je u suštini jedan pogled na svet. Prihvatljiv i poželjan. Danas mnogi ljudi govore, posebno intelektualci, da su bili agnostici, nihilisti, marksisti, liberali. Neki ističu da su se bavili jogom, meditacijom, psihoanalizom. No tamo nismo našli rešenje za svoje intelektualne neduoumice. To smo, kažu, našli u hrišćanstvu. Ono im je prihvatljivo kao intelektualni i racionalni pogled na svet. Za ovaj tip ljudi vera i hrišćanstvo je u suštini jedna uzvišena teorijska filosofija života. Takva vera zadovoljava njihov razum, ali ne i srce. Teorijski oni prihvataju Boga, ali taj Bog nema mnogo veze (čak nikakve) sa njihovim svakodnevnim životom. Praktično oni žive kao da Boga nema.
    MORALNI TIP. Tokom cele istorije hrišćanstva postojala je tedencija da se hrišćanska vera svede na jedan moralni sistem zabrana i kazni. Stalno se uobličavala predstava o Bogu kao dželatu, surovom sudiji i sadističkom autoritetu. Ta samosvest i takvo razumevanje vere, stiče se utisak, ušlo je u podsvest hrišćanskih naroda.     Čak postoji redukcija sveukupnog hrišćanskog morala na dekalog. Od velikog broja ljudi danas možemo čuti da je hršćanstvo najsavršenije moralno učenje, da ima najuzvišeniju etiku i da je prosto obrazac vrlinskog života. LJudi od hrišćana stoga i očekuju da budu moralni ljudi, primeri za ugled. Ali u svakodnevnom životu nema dokaza da su hrišćani bolji od drugih ljudi. Svaki njihov greh, još ako je svešteno lice, izaziva sablazan, podozrenje, osudu. Od verskog obrazovanja u državnim školama roditelji najviše očekuju da im veroučitelji vaspitaju decu kao poslušne, pokorne, moralne, poštene ljude. Raskorak između Crkve i savremenog sveta je najveći baš kada su u pitanju etičke norme i moralno ponašanje. Hrišćansku etiku ne odbacuju samo nehrišćani i neverujući već i sami hrišćani, posebno kad je reč o seksualnoj i bračnoj etici. Moralisti su strogi prema drugima a blagi prema sebi. Što kod drugih osuđuju, kod sebe grčevito brane. Svakoga osuđuju i to nemilosrdno. Ponekad uništavaju grešnike, a ne greh. Crkvene zajednice koje svoje postojanje temelje na pretenziji o moralnoj nadmoći, ljudima su danas odbojne, jer neminovno pozivaju ljude da traže naše nedostatke i da ih sa radošću prikazuju svetu. Crkva je danas često predmet napada u medijima. NJeni gresi se stavljaju na naslovne strane. To je zato, što se uopšteno, i pogrešno smatra, da biti hrišćanin zapravo znači biti bolji od drugih ljudi.
    SOCIJALNI – aktivistički TIP. Jedan broj ljudi, kako u prošlosti tako i danas, u hrišćanstvu nalazi ključ za rešenje svih nagomilanh društvenih problema i protivrečnosti. Oni veruju da se na hrišćanskoj osnovi mogu stvarati i izgrađivati modeli istinski pravednog i humanog društva. Kroz ceo dvadeseti vek, a i u minulim vekovima, Crkve su žustro kritikovale drštvene nepravde i anomalije, posebno komunizam i kapitalizam, ističući da hrišćanstvo može da obezbedi društvenu pravdu. LJude zanesene socijalnim utopijama posebno privlači hrišćansko učenje o ljubavi i solidarnosti.
    NACIONALNI TIP. Kod nas, a i na drugim mestima, već duže vremena, mnogi veru doživljavaju i razumeju kao deo nacionalne ideologije, kao važan faktor nacionalnog identiteta, što treba negovati i poštovati. „Vera nas je održala, njojzi hvala“! Prema tim tumačenjima, Crkva je stvorila naciju, nacionalnu državu i kulturu i formirala njihov identitet i zato se ona nalazi po rangu na prvom mestu nacionalnih institucija. Na drugom mestu kod nas je vojska. NJihova ljubav prema svojoj naciji se često manifestuje kao mržnja prema drugima. Ponekad se u ime Hrista osuđuje i ubija pripadnik druge nacije. Neretko se Hristos i Crkva nacionalizuju. U dijaspori je Crkva često bila gotovo isto što i nacionalni klub (mesto nacionalnog okupljanja). Etnofiletizam je savremena jeres i veliko iskušenje za Pravoslavnu Crkvu.
    ESTETSKI TIP. Ovaj tip vernika u hrišćanstvu privlači njegova lepota i krasota, arhitektura, ikone, muzika, pojanje i druge vrste umetnosti. Oni odlaze u Crkvu gde je mlad i lep vladika, sveštenik ili đakon, gde peva atraktivan hor, gde blistaju freske i slično. Krštavaju se i venčavaju u atraktivnim hramovima, koji su in. Drugi hramovi ne odgovraju njihovom ugledu i renomeu.
    ASKETSKO – DUHOVNI TIP. Danas je in, moderno da svako ima svog psihologa, zubara, mesara, pekara, električara, lekara pa, zašto ne, i svog duhovnika. Šta su danas pojedini duhovnici, ne svi? Neka vrsta guru-a. Upravitelji savesti. To postaju životne vođe koji se imaju bespogovorno slušati. Duhovna čada se moraju u potpunosti odreći svoje volje i potčiniti se volji duhovnika. Volja duhovnika ima mistični temelj autoriteta. Poistovećuju je sa samom Božanskom voljom. Oni određuju šta će, kad i kako, jesti, postiti. Oni propisuju epitimije, zabranjuju i odobravaju pričešće. Odobravaju kad, i koliko puta, bračni drugovi mogu da spavaju zajedno. Ako duhovnik kaže, može se i protiv Crkve ratovati, mogu se ne poštovati Sabori, Sinodi, Episkopi, Patrijarsi, a za sveštenike i da ne govorim. Ne mora se ići na Liturgiju i druga bogosluženja ili to poslušna čada mogu da čine kad i gde oni kažu. Ti duhovnici sebe pretvaraju u religiju. Oni postaju božanstva kojima se treba klanjati. Od duhovne dece ne traže da prihvate Hrista i da žive po NJegovoj volji, već ih potčinjavaju svojoj sopstvenoj volji – svojoj interpretaciji hrišćanstva. Često koriste kletve, psihološke ucene, razne metode „ispiranja mozga“ i mentalne kontrole. Sve to čine, zloupotrebljavajući ljudske patnje i muke, da bi stekli i materijalnu korist. Svakako, tu su i oni duhovnici koji veruju da je to prava pravoslavna duhovnost a nije im motiv nikakva korist. Oni identitet Crkve svode na takvu vrstu duhovnosti. Zaboravljaju da se pojam „duhovnik“ ne sreće u kanonima već samo pojam „otac“, što nije isto. Otac brine o celokupnom životu svoje dece a ne samo o tzv. duhovnim stvarima. Otac je blagodatni a ne sadistički autoritet. Greh je danas ne priznati postojanje pseudo duhovnosti koja postaje ozbiljna eklisiološka bolest. Mnogi su danas hrišćani u onoj meri u kojoj im naša vera ne remeti našu prikovanost za stvari ovoga sveta, i obratno, mnogi su hrišćani, verujući u meri u kojoj je vera adaptirana za potrebe sveta, tj. kada vera potkrepljuje te potrebe svojim bezuslovnim autoritetom. Treba iskreno priznati da ni jedan od ovih tipova nije čist. Najčešće je kod ljudi kombinacija više ovih karakteristika. Ni jedan od ovih tipova sam po sebi nije apsolutno necrkven i štetan, ali jeste jednostran i uskogrud. Skučen. Rizičan.
    PRAVOSLAVNI TIP. Šta vera nije, sa pravoslavnog aspekta? Vera nije intelektualno znanje, ni povremeno religiozno osećanje, koje nastaje i nestaje. Predmet vere nisu apstraktne ideje, već konkretne ličnosti u koje čovek ima poverenje. Vera nije neko mišljenje, moralni propis, uverenje koje se temelji na umovanju. Vera nije mehaničko ponavljanje, recitacija onoga što se naučilo, niti je prihvatanje teorije o stvarima o kojima se zapravo ništa ne zna. Postmoderni čovek veru razume kao nekadašnji stil egzistencije, kao nešto „jučerašnje“. Vera je konzervativizam, nešto što je suprotno moderni. Obavezujemo se danas na ono što je bilo juče. Vera nije naučna istina, društvena navika, nacionalna tradicija. Vera nije utisak ili osećaj, optimizam prema životu, zadovoljena potreba za sigurnošću. Ipak. Od svega toga nešto i jeste.

Šta je pravoslavna vera? Vera je poverenje, lični odnos.

Vera je dar Božiji. Vera je život, JA – TI odnos. Vera je dodir, susret sa Hristom, poverenje u Hrista. Jevanđelist Jovan veru identifikuje sa životom u Hristu (Jn 3,15; 17,3; 20,31). Istu misao srećemo kod Svetog Apostola Pavla (Gal 3,11; 2,20 i Rim 1,17). U nekim novozavetnim spisima vera je povezana sa ljubavlju. Ona se projavljuje kroz ljubav i kao ljubav. Zato se ona još naziva „dah života“, „zajednica“, „učestvovanje“ (1.Kor 10,16-17; 3,11), „temelj“ i „ipostas“ (Jevr 11,1; 3,14). „Vera se poistovećuje sa samim Hristom“[1]. „Vera je zasnovana na uzajamnosti dvaju „neka bude“, dvaju da, na susretu snishodeće Božje ljubavi i ljubavi uzlazeći od čoveka ka Bogu. Božiji glas je tih, i on zove veoma blago, i nikad nametljivo. Bog ne naređuje“[2].

Verovati znači „sticati Duha Svetog“ (sv. Serafim Sarovski). Vera nije privatno traženje istine, već prihvatanje otkrivene Istine.

Vera je prihvatanje Hristovog pogleda na nas same, na druge ljude, na stvari oko nas, na čovečanstvo, na istoriju, na svemir, na samoga Boga.

Vera je svetlost koja prožima i obasjava ceo život.

Vera je iskustvo, odnos, komunikacija. Ona može biti posredna i neposredna. Stupnjevita. Vera je poverenje u Jevanđelje (sv. Nikolaj) i u Hristovu radosnu i spasonosnu vest.

Verovati znači imati poverenje u Boga, poverenje u svedočanstvo praotaca, proroka, apostola, svetitelja.

Za hrišćane nije suštinsko pitanje: da li veruješ u Boga, nego veruješ li Bogu koji se otkrio, uvremenio i uprostorio, o kome ti govori i svedoči Crkva. – „Vera je deskriptivna potvrda određenih fakata: „tako je“, „bilo je tako“,ili „tako će biti“[3].

Vera nije JA i njegovi problemi i potrebe. Vera je ekstatična. – „Bog je jedini kriterij istine o sebi. U svakoj ljudskoj misli o Bogu, Bog je onaj koji u ljudskom umu misli o samome Sebi. To znači da je vera dar koji je ponuđen svima kako bi Bog mogao da obitava u ljudskom duhu“[4].

Verovati znači biti za druge. Ko veruje taj ne pripada sebi, već onome u koga veruje.

Prava vera je slobodna jer oslobađa čoveka od samoga sebe, od svih stvari i predmeta ovoga sveta.

Vera je „prinos“, darivanje. Ko najviše veruje, taj najviše daje.

Vera je ljubav. Ona ništa ne traži. Ako se daje da bi se nešto dobilo, ne dobija se ništa a gubi se sve. Ako se daje sve, a ne očekuje ništa, prima se sve.

Vera je kao i ljubav zaborav na sebe, odricanje od svoga Ja, „izlazak“ iz sebe.

Vera je nada, „potvrda stvari nevidljivih“ (Jevr 11,1).

Vera je svojstvo samo ljudskih bića.

Vera je čežnja, žudnja, nadom ispunjeno iščekivanje, nečeg što se želi (A. Šmeman).

U „svetu bez drugog“ vera je stalno odsutna – prisutnost (D)rugog koji jedino život može da učini vrednim i smislenim.

Vera je dodir drugog.

Savremeni čovek pretvara i sebe u religiju, apsolutizuje sebe i svoje. Gradi identitet na sebi. Verovati znači odreći se sebe i svojega (svoga samoživog ja, nacionalnog egoizma, zatim, partije, kulture, ideologije kao idola) i saživeti se sa ne-Ja, sa Bogom.

LJudi se često služe Bogom i drugima. Vera ih tera da služe Bogu i bližnjima.

Kada ljudi danas kažu da veruju u jednoga Boga pod tim obično podrazumevaju sve bogove. Verovati u jednog biblijskog Boga – Svetu Trojicu – znači verovati u jedinog Boga koji isključuje sve druge bogove. Zato se vera u Hrista često označava kao „uskogrudi fanatizam“, a sujeverje kao „širina pogleda“ na svet. „U čoveku postoje dve vere. Jedna je vera mozga, logička vera prihvatanja. Ovde čovek nešto logički prihvata i veruje u to što je prihvatio. … Druga vera je vera srca, pošto ovakve vere nema u razumu, dakle u mislima, nego se ona nalazi u oblasti srca. Ova vera je dar Božiji, tj. nju čovek neće primiti ako Bog ne želi da mu je daruje, i ova se vera naziva unutrašnja vera. … Unutrašnja vera pak proističe iz iskustva blagodati“[5].

Hrišćanska vera pretpostavlja jedinstvo, sintezu, ravnotežu onostranog i ovostranog, Boga i čoveka, duše i tela, vere i razuma. Vera u ovaploćenog Boga Logosa je vera u stvaralačku silu razuma. Verovati i delovati nerazumno protivreči samoj prirodi Boga (Benedikt XVI).

Postmoderni „klub sebičnih“ (osionih, gramzivih, pohlepnih, samoljubivih) i Boga pretvara u „tržišni proizvod“ koji se nudi i „modulira“ za potrebe klijenata. „Gladni u izobilju“ crkvenu veru mere po onome što ona čini za čoveka (naciju, partiju, državu, svet) a ne po onome što ona jeste. Za hrišćansku veru je važnije biti, nego imati.

LJudi danas često transformišu Crkvu u religiju, potom religija postaje kultura, pa politika i na kraju se utopi u tržište. Kupujem, dakle postoji­m! Sve se može kupiti, pa i „religiozna dobra“, u prebogatom supermarketu pseudoduhovnosti. Zato oni nešto stalno traže od Boga, trguju sa NJim. Traže da On vrši njihovu volju, da realizuje njihove planove, umesto da oni tvore volju Božiju. U vremenu „globalne“ torture i siromaštva verovati znači živeti za druge, voleti druge i deliti sa njima sve. Čak i svoje srce.

Vera je čovekov dijalog sa Bogom, prirodom i drugim ljudima.

Vera je stil života, a ne jedan njegov deo. Ona treba da prožima sve pore egzistencije, sveukupnu istoriju i kulturu.

Danas treba govoriti o patologiji vere. Nije svaka vera od Boga i spasonosna. Postoje pseudoverovanja, krivoverja i praznoverja. Postoje falsifikati vere. Postoji i pseudocrkvenost, što je opasnije od necrkvenosti. Ovo nije moje umovanje iako se u životu sa tim često suočavam. Ovo je stav mnogih, između ostalih, verovatno i najvećeg i najznačajnijeg teologa 20. veka profesora i oca Georgija Florovskog. „Moguće je biti, za predanjsku i otačku veru i nemati duh Hristov, živeti u bratomržnji i bezosećajnosti. Moguće je činiti dobra dela, a ne znati za živoga Hrista. Moguće je govoriti o hrišćanskim načelima i idejama, a na svome ličnom putu nikada ne sresti Hrista Spasitelja … Biti hrišćanin znači – živeti u Hristu, svagda stajati pred NJim, voleti Ga svom silom svoje blagodarne i žrtvovane ljubavi, i ništa drugo ne voleti više (od NJega), pa čak ni ono što je samo po sebi dostojno ljubavi … Istinu treba voleti ne zato što je ona korisna ili utešna. U Boga treba verovati ne zato što od NJega dolaze životna dobra i ne radi toga da bi smo od NJega dobili svetovno blagostanje. NJega treba voleti nekoristoljubivo“[6].

Savremeni svet nije antireligiozan i antiverski ali je u velikoj meri anticrkven, zato što se, sticajem mnogih okolnosti kod ljudi, uobličila jedna predstava Crkve koja je antiživotna, zastarela, rigidna, koja je pretnja samoj ljudskoj slobodi i dostojanstvu. U stvaranju takve predstave udeo hrišćana nije mali i beznačajan. Vera, Evanđelje Hristovo ponovo može da postane „radosna vest“ samo ako sami hrišćani smognu snage da priznaju i ispovede svoj greh i započnu proces „čišćenja“ samog Pravoslavlja od mnogih pseudopravoslavnih naslaga. Danas Crkva često liči na kuću bez prozora u koju ne dopire spoljašnja svetlost, ili pak na kuću koja se dugo vremena nije provetravala. Neophodna nam je spoljašnja jevanđelska svetlost i svež vazduh – strujanje Duha Svetog u NJoj, kako bi savremeni čovek ponovo u NJoj otkrio nadu, radost i slobodu.



Napomene:

[1] Jevtić, Atanasije, „Prologomena za isihastičku gnoselogiju“, Filozofske studije (1988) XVI,134). Sličnu misao srećemo i kod Vladimira Loskog (up. „Vera i bogoslovie“ Bogoslovskie trudъi, t.12. 103-105).

[2] Evdokimov, Pavle, Luda ljubav Božija, Manastir Hilandar, 1993, str. 22.

[3] Florovski, Georgije, „Otkrovenje, filosofija i teologija“, u zborniku: Pravoslavna teologija, str. 242.

[4] Evdokimov, Pavle, Luda ljubav Božija, Manastir Hilandar, 1993, str. 23.

[5] Romanidis, Jovan, Svetootačko bogoslovlje, Beograd, 2005, str. 45.

[6] Florovski, G., „Sinovi i najamnici – LJubav kao tajna hrišćanskog života“, Krka (časopis eparhije dalmatinske) 2009. god., VII, br. 33. str. 11-12.

SVEDOČANSTVO JEDNE M. SESTRE - PISMO

Ovo pismo je dobio danas dr Nikola Marković od jedne medicinske sestre koja radi na onkologiji, Iako mi je u principu sve poznato ipak ostanem bez reči nakon ovakvog svedočanstva. Pa eto reših da ga podelim sa vama koji još uvek verujete u to da zvanična medicina čini dobro i radi najbolje što može.

"Pozdrav Nikola,
Kad si bio u Zagrebu nisam te stigla pitati jer si bio okruzen ljudima. Ja sam ona sestra koja radi na onkologiji...imam kolegicu koja radi takodjer na onkologiji...njena zivotna prica je uzasna.
Primila je prije vise godina vakcinu protiv gripe...nakon toga razvila je autoimunu bolest sa stitnjacom. Onda je bila na lijekovima al su vrli lijecnici odlucili da joj zrace stitnjacu kako bi je skinuli sa tableta...no oni su joj spalili stitnjacu i sad je dozivotno na tabletama.
Prije oko 2 godine je rodila i pri porodu su joj ostetili maternicu. Nedavno su joj dijagnosticirali rak maternice na mjestu prijasnje ozljede. Isli su joj to laparoskopski operirati i izvadili joj maternicu. Pri operaciji su joj ostetili crijevo a sa su to kasno otkrili...skoro je ubili...sada joj crijevni sadrzaj ide u vrecicu na trbusnom zidu (anus praeter)...to je kao privremeno rijesenje. Takodjer su joj ostetili mjehur i sada ne moze kontrolirati mokrenje pa ima urinarni kateter a ostetili su joj i bubreg i morali ugraditi cjevcicu u mokracovod.
Uzas. Potpuno ju spackali. Sada je jos zele dati na zracenje i kemoterapiju iako lijecnik u austriji koji je vidio njene nalaze kaze da to ne bi trebalo niti zracito niti dati kemoterapiju. Ona je sva slomljena...lijecnici ju plase...Ona je spremna na prirodno lijecenje i zeli pokusati sve samo da ne mora na kemoterapiju. Mlada je osoba. Zeli pokusati sa breus terapijom...eh sad ja ne znam sta sve breus terapija iziskuje.
Draga je osoba i spremna na borbu za zivot. Ona kao i ja ne vjeruje kemoterapiji ali kad te lijecnici toliko uplase i kazu da ako se ne lijecis na njihov nacin ne gine ti smrt...iako mi svi gledamo kako oni na kemoterapiji umiru...najcesce i umru od posljedica kemoterapije a ne od same bolesti. Koliko sam toga vidjela. Etoposide koji se koristi za "lijecenje" raka testisa ima nuspojavu leukemiju...i znam mladog decka koji je dobio radi te terapije leukemiju i umro u rekordnom roku...ostavivsi malu bebu bez oca. Strasno!
Steta sta ne postoji negdje u blizini klinika koja bi ucila ljude kako da na prirodan nacin rijese svoje zdravstvene probleme. Bolesniku je bitna potpora neke osobe koja ima iskustva da ju u tome vodi.
Puno te pozdravljam!"

Kako se rešiti komaraca?

Postoji način da se vrt i kuća pretvore u zonu koja je odbojna za komarce upotrebom gajenog bilja.
Kada počne proleće sunce sija, cveće cveta, može da se izađe iz kuće u kojoj smo proveli zadnjih nekoliko meseci, raj na zemlji, jedva smo čekali. Sve je to lepo fino dok se ne začuje zujanje, pa se oseti ujed. Vesnici proleća nisu samo laste, rode i visibabe nego, nažalost, i komarci. Ova dosadna leteća gamad je deo naše svakodnevnice koji nas maltretiraju od prvog prolećnog sunca pa do prvog mraza. Nigde nismo bezbedni od njih. Napadaju u kući i van nje a pogotovu im je slatko da napadaju dok smo u krevetu.

Tome mora da se stane na put!
Postoje razne vrste zujalica insekticida i repelenata koji su veoma delotvorni ali ima niz problema sa njima. Prvi problem je što sredstva moraju biti uključena ili upaljena da bi radila a drugo je što imaju za neke neprijatan miris. Treće je što prozori moraju biti zatvoreni da taj miris ne bi napuštao prostoriju. Lepo je to zamišljeno ali niko neće da spava sa zatvorenim prozorom po junskoj vrućini. Pored toga, ta sredstva su uglavnom štetna za udisanje.
Postoji način da se vrt i kuća pretvore u zonu koja je odbojna za komarce upotrebom gajenog bilja. Ukoliko ste zastupnik i u praksi sprovodite zdrav način života predstavljamo Vam način na koji možete sebe lišti muke sa komarcima.

Bilje koje se može koristiti u cilju ispunjenja ove namere je:
LIMUNSKA TRAVA (Cymbopogon citratus) je višegodišnja subtropska biljka poreklom iz Indije. Naziv je dobila po svom karakterističnom mirisu koji podseća na limun i isti taj miris rasteruje komarce. Može se gajiti kao sobna biljka ili u vrtu stim da je za vrt neophodno nabaviti seme ili rasad biljke koji je otporan na hladnoću (Cymbopogon citratus var. winterianus ili var. nardus). Uprkos tome što su gore navedeni varijeteti otporni na hladnoću i dalje je nemoguće gajiti ih kao bilje našeg podnevlja. Saksijsko gajenje je imperativ.

MACINA TRAVA (Nepeta cataria) je korovska biljka iz iste familije kao žalfija se može naći svuda. Veoma je agresivan korov koji brzo zauzima teritoriju za sebe. Miris koji biljka odaje je način na koji ova biljka doprinosi zaštiti doma i vrta od komaraca. Seme i rasad se može naći u slobodnoj prodaji tako da ako želite da gajite u saksijama možete vrlo lako doći do nje. Dobra mesta za postavljanje ove biljke su okna prozora i oko ulaznih vrata. U vrtu je poželjno staviti blizu mesta gde se sedi. Prema istraživanjima koja je sproveo univerzitet u Ajovi pokazalao se da je macina trava deset puta jači repelent nego DEET.

RUZMARIN (Rosmaria offficinalis) osim što je začin za jelo i ukras za svadbu ova biljka je takođe jak repelent za komarce. Biljka je sa našeg podnevlja. Seme i rasad se mogu naći u slobodnoj prodaji u velikim količinama. Postavljanje ove biljke je isto kao i kod prethone, u okna od prozora, blizu vrata ili tamo gde se sedi u bašti. Kao sobna biljka se u principu ne gaji zato što joj smeta duvanski dim. Ruzmarin je žbunasta biljka i može se oblikovati na više načina tako da osim funkionalne ima i veliku ukrasnu vrednost.

BOSILjAK (Ocimum Basilicum) je već davno poznata lekovita biljka u našim krajevima. Seme i rasad se mogu naći u slobodnoj prodaji i sama biljka se može gajiti u saksijama ili u bašti. Bosiljak zahteva dosta sunca i vlage tako da njegovo postavljanje i održavanje mora biti u skladu sa ovim zahtevima. Opet, prozorska okna, okolina vrata ili neko sunčano mesto u baši su savršena mesta za postavljanje bosiljka. Miris koji listovi ispuštaju je upravo to što tera komarce i muve.

LAVANDA (Lavandula angustifolia) koja je uveliko poznata po svom lepom mirisu cveta koristi isti za teranje insekata pa čak i zečeva. Lavanda i lavandino ulje se često preporučuje kao biorepelent insekata. Ukrasna vrednost lavande je takođe stvar koja se mora istaći. Seme i rasad se mogu naći u slobodnoj prodaji i najbolje mesto za lavandu je prozorsko okno ili vrt. Lavanda zahteva dosta svetlosti i ocedno zemljište ili substrat.

MIRISNI GERANIJUMI dolaze sa preporukom njujorške botaničke bašte, bruklinske botaničke bašte i Plantšeda. Kod nas je ova familija bilja poznat pod nazivom „Rodin kljun“. Miris koji podseća na limun je sredstvo kojim biljka rasteruje komarce. Biljka se može gajiti iz semena ili rasada i zahteva dosta sunca. Neophodno je naći sunčano mesto u vrtu ili sobi da bi ovo bilje uspešno raslo i teralo komarce.

Uz pomoć ovih biljka napravićete ambijent koji je izuzetno atraktivan za svakoga osim za dosadne komarce, muve i slične leteće napasti od kojih čovek mira nema ni tokom dana a ni tokom noći.