POSTOJI samo jedna revolucija koju ću ja prihvatiti i blagosloviti: revolucija kojoj ću se obradovati. To je revolucija u svesti. Pri tom ne bilo koja revolucija, već jevanđeljska.
Jevanđeljska revolucija u svesti.
Šta to znači? To je nivelisanje smisla i pomisli u unutrašnjoj riznici ljudskog srca. Ono što je dostojno da bude prvo postavlja se na prvo mesto, drugo - na drugo i tako dalje. To je veoma potrebno budući da je kod čoveka pamet obično straga, a noge rastu iz ušiju zbog čega se sav život neminovno zapliće i bezizlazno smete.
Muškarca je Bog stvorio prvim, a ženu - drugom. To je opštepoznata istina, ali bitno je steći naviku i izvoditi praktične zaključke iz opštepoznatih istina. Drugačije istina rizikuje da postane samo teorija koja uopšte ne utiče na život. Tako na naš život ne utiču pravila i znanje koliko kilometara deli Mesec od Zemlje. A evo još jednog primera.
Mi, sveštenici, za mesec, tim pre za godinu dana, pročitamo kvintale ceduljica sa imenima i molbama da se pomolimo. To je obična stvar - ceduljica sa beleškom o porodičnom blagostanju. „O miru i slozi u porodici (navode se imena, taj i taj)“.
Obična je stvar i pročitati na ceduljici imena supružnika napisana sledećim redosledom: Tatjane i Sergeja; Marije i Petra; Jelene i Đorđa… O, Gospode Isuse! Pa, zašto je gotovo uvek i svuda žensko ime ispred muškog, kao da je glavno? Pa, nije Adam od žene, već žena od Adama.
Možete vi da kažete: ne hvatajte se za sitnice. Ali, to je prividno sitnica - redosled imena - otkriva i čini očiglednom ukorenjenu bolest svesti. Usuđujem se da kažem na ovom primeru da se svest naših parohijana pokazuje kao ili feminizovana ili obezbožena.
To da je Adam postojao pre Eve, oni znaju, ali dalje ne donose zaključke i pišu Marfa pre Spiridona.
Braćo i sestre! Kočija ne sme da stoji ispred konja, ako hoćemo da se vozimo, a ne samo da stojimo u mestu.
„Sergej“ i u životu i belešci na cedulji treba da stoji ispred „Jelene“, a ne iza nje. Isto takvi odnosi su između Ivana i Marije, Petra i Natalije. Ne treba se pravdati time da „muškarac danas više nije kao pre“ i tome slično.
On i nije kao pre zato što sav život živi ispod suknje svoje mamice i iza ženskih leđa.
On se ne ženi zato što veoma često uvek u kući ima od mamine penzije za toplu supu, a košulju će oprati staračke ruke te iste majke. U takvom slučaju majka je samo sponzor infantilnog neradnika, ali probaj da to dokažeš. A ako čak i ljudi iz crkve to ne shvate i ne izvedu životne zaključke, onda šta treba pitati ljude za koje je Biblija - samo književni spomenik.
Muškarac svuda treba da bude ispred. Tako je Bog naredio. Na muškarcu treba da leži osnovni teret spoljašnjeg života, dok se na ženu stavlja unutrašnji, porodični teret. Može se reći da muž miriše na vetar (on radi na spoljnim granicama), a žena na - ognjište (na njoj je briga o kući).
I budući da žene ne samo da rađaju muškarce nego ih bukvalno „proizvode“, vreme je da se dobrovoljno odreknu od borbe za prvenstvo i da ga bez borbe ustupe muškarcu. Osim toga, žena je dužna (čak radi lične sreće) da na sve načine pomaže da u mužu, sinu i bratu vaspitava osobine lidera, glavu kuće, odgovornog i strpljivog čoveka. Tu elementarnu stvar razume veoma mali broj ljudi i zbog toga duša zaista boli.
Evo slika iz svakodnevnog života. Za stolom je verujuća porodica koju čine mlad muškarac, njegova žena, ženina majka i malo dete. Tašta sipa prvo jelo u tanjire i prvi tanjir daje najmanjem!
Muž, glava porodice, kaže tašti: „Mama, prvi tanjir - meni. Ne zato što sam ja najbolji i najlepši. Jednostavno - ja sam glava porodice i ovde jedini odrasli muškarac. Mama, prvi tanjir, - meni! Drugi - vama, zatim vašoj ćerki, i tek onda - detetu“.
To su apsolutno pravilne reči, izrečene biblijskom spoznajom verujuće duše. Ali, znate, kakva je bila reakcija tašte? Sigurno pretpostavljate. Bilo je mnogo uzdaha i iskrenih nedoumica, iza čije se fasade čita: „Deca su - naši bogovi, to su naši domaći idoli, radi njih živimo“.
A zetovi - su prostaci i grubijani, uobraženi i tvrdoglavi“. „Što sam ja dužna da ga služim i još da ga slušam?“ A one, te žene, tako i svoje ćerke uče: budi samostalna, ne ugađaj suviše mužu i ostalo.
One koje su muževi ostavili ili su one same od njih otišle, uče ćerke samovolji i svakodnevnom feminizmu. A onda se čude: zašto se ćerkina porodica raspala? Kasnije, moleći se za već raspalu porodicu, opet po navici pišu „svoju Svetu“ ispred Vanje koji je „zet“.
LJudsko srce ne može bez bola da prihvati biblijsku istinu prema kojoj smo samo do braka svoje dece mi, roditelji - njima najbliskiji ljudi. Posle ženidbe sina i udaje kćeri stupa na snagu Božija reč: „Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. (Knjiga postanja, 2: 24). A majka i otac hoće da i posle zaključivanja braka njihove dece ostanu u glavnim ulogama, u suštini, sporeći s Bogom i mešajući se u život odrasle dece.
Prepričavajući nedavno ovaj slučaj o tašti koja ne razmišlja pravilno, inače ide u crkvu, i o zetu koji izgovara pravilne, ali neobične reči, video sam u slušaonici izraz negodovanja na licu žena. Slušale su pažljivo i nehotice se mrštile kao od zubobolje.
Videlo se kako su neočekivane i jednostavne reči ove obične priče grebale po njihovom gordom srcu. Videlo se da su one same davno i samovoljno postavile sebe na glavno mesto u svojim porodicama, navikle da komanduju i odlučuju, navikle da ili vikom ili suzama postignu svoje. To su bili obični i dobri verujući ljudi.
Ako je dete - glavna vrednost i ako žena svim upravlja i komanduje, onda, gde je mesto mužu? Kakvo ćete mesto njemu dodeliti u zamenu za ranije i prirodno - gospodarsko?
Zar je stvoren samo za to da bi biološki usrećivao ćerke čineći ih majkama; darujući ženama radosti postelje i zarađujući novac (poželjno je veliki), a u ostalom da ćutke stoji po strani? Je li to sve? I, naučene od svojih majki i podučene ženskim časopisima, zar hiljade devojaka koje žele da se udaju upravo o toj „sreći“ podsvesno ne maštaju i mole se?
„Hrani, voli, oblači, mazi, miluje, ni u čemu ne protivreči jer, ja sam - gazdarica“. Devojke, to nije maštanje o realnom mužu, nego o Mačku u čizmama, koji je mekan, umiljat, a po zanimanju - čini čuda.
Sa takvim snom o braku moraćete ostati neudate ili se u očajanju na kraju udati za starijeg udovca. Da se ne bi tako desilo u snove o braku treba (snovi su neminovni, oni prirodni koji u sebi ne nose greh) uneti biblijsku ideju služenja, dobrovoljnog smirenja i nevidljive uloge.
Želi da postaneš senka svog muža, želi da postaneš njegovo rebro i da se naseliš na prirodno mesto - bliže njegovom srcu i pod okrilje tela. Želi da sebe predaš njemu da bi se kasnije otkrila u materinstvu. Tada buduća sreća iz kategorije nemogućeg prelazi u kategoriju mogućeg i izabranog.
Ja nemam iluzija o kvalitetu našeg svakodnevnog života. Spreman sam da saslušam pravedne priče o tome kakvi su danas muškarci i da im „samo jedno treba“ itd. Ali, istovremeno razumem da je sva konfuzija života plod konfuzije uma i da u njemu treba izvesti jevanđeljsku revoluciju.
Treba samo s krajička približiti se biblijskim značenjima i nastojati da se iz njih donesu zaključci da naša svakodnevna svest odmah počinje da se buni i nervira. Taj bunt je razotkrivanje našeg tajnog, prikrivenog bezbožništva.
Navedeni primer nije jedini. On je samo u sećanju i u sluhu kao najsvežiji. Nama je suštinski potrebna promena načina mišljenja u onom teškom i sporom trudu na preuređenju čoveka iznutra da bi nam postale shvatljive reči apostola: „A mi imamo um Hristov“ (1 Kor. 2: 16).
Jevanđeljska revolucija u svesti.
Šta to znači? To je nivelisanje smisla i pomisli u unutrašnjoj riznici ljudskog srca. Ono što je dostojno da bude prvo postavlja se na prvo mesto, drugo - na drugo i tako dalje. To je veoma potrebno budući da je kod čoveka pamet obično straga, a noge rastu iz ušiju zbog čega se sav život neminovno zapliće i bezizlazno smete.
Muškarca je Bog stvorio prvim, a ženu - drugom. To je opštepoznata istina, ali bitno je steći naviku i izvoditi praktične zaključke iz opštepoznatih istina. Drugačije istina rizikuje da postane samo teorija koja uopšte ne utiče na život. Tako na naš život ne utiču pravila i znanje koliko kilometara deli Mesec od Zemlje. A evo još jednog primera.
Mi, sveštenici, za mesec, tim pre za godinu dana, pročitamo kvintale ceduljica sa imenima i molbama da se pomolimo. To je obična stvar - ceduljica sa beleškom o porodičnom blagostanju. „O miru i slozi u porodici (navode se imena, taj i taj)“.
Obična je stvar i pročitati na ceduljici imena supružnika napisana sledećim redosledom: Tatjane i Sergeja; Marije i Petra; Jelene i Đorđa… O, Gospode Isuse! Pa, zašto je gotovo uvek i svuda žensko ime ispred muškog, kao da je glavno? Pa, nije Adam od žene, već žena od Adama.
Možete vi da kažete: ne hvatajte se za sitnice. Ali, to je prividno sitnica - redosled imena - otkriva i čini očiglednom ukorenjenu bolest svesti. Usuđujem se da kažem na ovom primeru da se svest naših parohijana pokazuje kao ili feminizovana ili obezbožena.
To da je Adam postojao pre Eve, oni znaju, ali dalje ne donose zaključke i pišu Marfa pre Spiridona.
Braćo i sestre! Kočija ne sme da stoji ispred konja, ako hoćemo da se vozimo, a ne samo da stojimo u mestu.
„Sergej“ i u životu i belešci na cedulji treba da stoji ispred „Jelene“, a ne iza nje. Isto takvi odnosi su između Ivana i Marije, Petra i Natalije. Ne treba se pravdati time da „muškarac danas više nije kao pre“ i tome slično.
On i nije kao pre zato što sav život živi ispod suknje svoje mamice i iza ženskih leđa.
On se ne ženi zato što veoma često uvek u kući ima od mamine penzije za toplu supu, a košulju će oprati staračke ruke te iste majke. U takvom slučaju majka je samo sponzor infantilnog neradnika, ali probaj da to dokažeš. A ako čak i ljudi iz crkve to ne shvate i ne izvedu životne zaključke, onda šta treba pitati ljude za koje je Biblija - samo književni spomenik.
Muškarac svuda treba da bude ispred. Tako je Bog naredio. Na muškarcu treba da leži osnovni teret spoljašnjeg života, dok se na ženu stavlja unutrašnji, porodični teret. Može se reći da muž miriše na vetar (on radi na spoljnim granicama), a žena na - ognjište (na njoj je briga o kući).
I budući da žene ne samo da rađaju muškarce nego ih bukvalno „proizvode“, vreme je da se dobrovoljno odreknu od borbe za prvenstvo i da ga bez borbe ustupe muškarcu. Osim toga, žena je dužna (čak radi lične sreće) da na sve načine pomaže da u mužu, sinu i bratu vaspitava osobine lidera, glavu kuće, odgovornog i strpljivog čoveka. Tu elementarnu stvar razume veoma mali broj ljudi i zbog toga duša zaista boli.
Evo slika iz svakodnevnog života. Za stolom je verujuća porodica koju čine mlad muškarac, njegova žena, ženina majka i malo dete. Tašta sipa prvo jelo u tanjire i prvi tanjir daje najmanjem!
Muž, glava porodice, kaže tašti: „Mama, prvi tanjir - meni. Ne zato što sam ja najbolji i najlepši. Jednostavno - ja sam glava porodice i ovde jedini odrasli muškarac. Mama, prvi tanjir, - meni! Drugi - vama, zatim vašoj ćerki, i tek onda - detetu“.
To su apsolutno pravilne reči, izrečene biblijskom spoznajom verujuće duše. Ali, znate, kakva je bila reakcija tašte? Sigurno pretpostavljate. Bilo je mnogo uzdaha i iskrenih nedoumica, iza čije se fasade čita: „Deca su - naši bogovi, to su naši domaći idoli, radi njih živimo“.
A zetovi - su prostaci i grubijani, uobraženi i tvrdoglavi“. „Što sam ja dužna da ga služim i još da ga slušam?“ A one, te žene, tako i svoje ćerke uče: budi samostalna, ne ugađaj suviše mužu i ostalo.
One koje su muževi ostavili ili su one same od njih otišle, uče ćerke samovolji i svakodnevnom feminizmu. A onda se čude: zašto se ćerkina porodica raspala? Kasnije, moleći se za već raspalu porodicu, opet po navici pišu „svoju Svetu“ ispred Vanje koji je „zet“.
LJudsko srce ne može bez bola da prihvati biblijsku istinu prema kojoj smo samo do braka svoje dece mi, roditelji - njima najbliskiji ljudi. Posle ženidbe sina i udaje kćeri stupa na snagu Božija reč: „Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. (Knjiga postanja, 2: 24). A majka i otac hoće da i posle zaključivanja braka njihove dece ostanu u glavnim ulogama, u suštini, sporeći s Bogom i mešajući se u život odrasle dece.
Prepričavajući nedavno ovaj slučaj o tašti koja ne razmišlja pravilno, inače ide u crkvu, i o zetu koji izgovara pravilne, ali neobične reči, video sam u slušaonici izraz negodovanja na licu žena. Slušale su pažljivo i nehotice se mrštile kao od zubobolje.
Videlo se kako su neočekivane i jednostavne reči ove obične priče grebale po njihovom gordom srcu. Videlo se da su one same davno i samovoljno postavile sebe na glavno mesto u svojim porodicama, navikle da komanduju i odlučuju, navikle da ili vikom ili suzama postignu svoje. To su bili obični i dobri verujući ljudi.
Ako je dete - glavna vrednost i ako žena svim upravlja i komanduje, onda, gde je mesto mužu? Kakvo ćete mesto njemu dodeliti u zamenu za ranije i prirodno - gospodarsko?
Zar je stvoren samo za to da bi biološki usrećivao ćerke čineći ih majkama; darujući ženama radosti postelje i zarađujući novac (poželjno je veliki), a u ostalom da ćutke stoji po strani? Je li to sve? I, naučene od svojih majki i podučene ženskim časopisima, zar hiljade devojaka koje žele da se udaju upravo o toj „sreći“ podsvesno ne maštaju i mole se?
„Hrani, voli, oblači, mazi, miluje, ni u čemu ne protivreči jer, ja sam - gazdarica“. Devojke, to nije maštanje o realnom mužu, nego o Mačku u čizmama, koji je mekan, umiljat, a po zanimanju - čini čuda.
Sa takvim snom o braku moraćete ostati neudate ili se u očajanju na kraju udati za starijeg udovca. Da se ne bi tako desilo u snove o braku treba (snovi su neminovni, oni prirodni koji u sebi ne nose greh) uneti biblijsku ideju služenja, dobrovoljnog smirenja i nevidljive uloge.
Želi da postaneš senka svog muža, želi da postaneš njegovo rebro i da se naseliš na prirodno mesto - bliže njegovom srcu i pod okrilje tela. Želi da sebe predaš njemu da bi se kasnije otkrila u materinstvu. Tada buduća sreća iz kategorije nemogućeg prelazi u kategoriju mogućeg i izabranog.
Ja nemam iluzija o kvalitetu našeg svakodnevnog života. Spreman sam da saslušam pravedne priče o tome kakvi su danas muškarci i da im „samo jedno treba“ itd. Ali, istovremeno razumem da je sva konfuzija života plod konfuzije uma i da u njemu treba izvesti jevanđeljsku revoluciju.
Treba samo s krajička približiti se biblijskim značenjima i nastojati da se iz njih donesu zaključci da naša svakodnevna svest odmah počinje da se buni i nervira. Taj bunt je razotkrivanje našeg tajnog, prikrivenog bezbožništva.
Navedeni primer nije jedini. On je samo u sećanju i u sluhu kao najsvežiji. Nama je suštinski potrebna promena načina mišljenja u onom teškom i sporom trudu na preuređenju čoveka iznutra da bi nam postale shvatljive reči apostola: „A mi imamo um Hristov“ (1 Kor. 2: 16).
