ZOV PRIRODE POBEDIO GRAD: Vuk i Marina žive u kući potpuno napravljenoj od prirodnih materija

Vuk je arhitekta, a Marina prevodilac, ali i licencirani turistički vodič za tri države. Danas žive na obronku Fruške gore i imaju permakulturnu baštu i veliki voćnjak sa desetak vrsta voća na ukupno 50 ari, i kako kaže, pravi je "sivonja" kad zapne da radi

Da li vam se nekada dogodilo da poželite da zagrlite jednu kuću? Eto, meni se to dogodilo, kad sam ugledala dom Marine i Vuka Krstića. Neobična je to kuća, sagrađena od trske, drveta, slame i ljubavi, ljupko uklopljena u brežuljkasti obronak Fruške gore kao da ovde oduvek pripada. Sva topla, gostoljubiva, nekonvencionalna, razbarušena, šašava i očaravajuća u svom teranju inata konfekcijskim standardima.

Naravno da ona i liči i priliči svom tvorcu - arhitekti Vuku Krstiću, bosonogom umetniku sa gustom grivom prosede kose, koga mesto ne drži ni deset minuta. Dok sam uz domaće đakonije razgovarala sa Marinom, po celom imanju su se orili njegov smeh i šale kojima je zabavljao moje kolege pokazujući im kuću i baštu.
Na prvi pogled, Marina je sasvim drugačija, smirenu, nežnoliku i negovanu ženu u beloj haljini od indijskog platna teško mogu da zamislim sa zemljom pod noktima, a još manje kako "tera" kosilicu za travu po vrelom letnjem danu. A ipak je Marina tvorac i glavni baštovan u njihovoj permakulturnoj bašti i velikom voćnjaku sa desetak vrsta voća na ukupno 50 ari, i kako kaže, pravi je "sivonja" kad zapne da radi.

Teško je poverovati da su Vuk i Marina uspeli da prošle godine za devet meseci prodaju svoj stan u Beo­gradu, podignu kuću i urede je kao najtoplije gnezdo, odneguju baštu, zaleče stare i zasade nove voćke i dokupe vinograd. Uz put su se sprijateljili sa meštanima, letos su prodavali voće i kolače na Futoškoj pijaci u Novom Sadu, a Marina je završila seminar za dizajnera permakulture. To je dokaz da dva čoveka sa sličnom vizijom često mogu da ostvare čudo koje malodušnicima deluje nestvarno.

"Vuk i ja smo u braku od studentskih dana i naša zajednica je verovatno i opstala zato što imamo slične poglede na život. Radili smo i podizali decu u tri države, zajedno smo učili i sazrevali. Vuk bi vam rekao da smo mi nekako "mimo sveta", valjda zato što ne robujemo dogmama i autoritetima. Oboje smo celog života "freelancers" i ne bojimo se nikakvog posla ni izazova pa umemo lako da spakujemo kofere i krenemo negde iz početka. U mladosti smo zarađivali izrađujući bižuteriju i keramiku, a u Južnoafričkoj Republici smo paralelno radili pet poslova.
Vuk je arhitekta, ja sam prevodilac, ali i licencirani turistički vodič za tri države. Zarađivala sam u Africi i kuvarskim zanatom i keteringom. Oboje smo gradska deca i da mi je neko pre 20 godina rekao da ću negde u Vojvodini saditi šargarepu i baviti se stajskim đubrivom, slatko bih se nasmejala. Živeli smo i u Kotoru četiri godine i sanjarili o kamenoj kućici kraj mora ali tamo su placevi sada preskupi. Odluka da napustimo grad sazrevala je postepeno. Kada smo shvatili da nam Beograd baš ništa više ne pruža, a ćerke su se osamostalile i krenule svojim putevima, počeli smo da tražimo ono parče zemlje koje baš nas "zove" - prvo po zapadnoj Srbiji a onda po Vojvodini.
Vuk se u ovo imanje (tadašnji voćnjak) zaljubio na prvi pogled, sutradan je doveo mene i odluka je pala. Kuću je sazidao po svom nacrtu, uz pomoć samo jednog majstora i šest fizičkih radnika, jer su nas dva majstora napustila pošto nisu hteli da prate Vukove "lude" ideje. Za nešto manje od šest meseci smo se uselili."Kuća je u potpunosti napravljena od prirodnih materijala. Konstrukcija je od crnog bora sa Mećavnika, pregradni zidovi od balirane slame debljine pola metra a fasada od blatnog maltera (voda, zemlja i pleva). Toplotna i zvučna izolacija su tako savršene da u njoj ni po vrelom letu temperatura ne prelazi 23 stepena. Zastakljena veranda dodatno štiti i od vrućine i od mraza a cela kuća od 100 kvadrata se greje jednom velikom tučanom peći na drva čiji široki dimnjak greje ceo sprat. U planu im je ugradnja pasivnog solarnog grejanja kao i jedan vetrogenerator kao dodatni izvor struje. Baštu zalivaju kišnicom koju skupljaju u iskopanom bazenu.
Dok sa Marinom razgovaram o permakulturi, plave oči joj blistaju kao da govori o svom trećem detetu. "Permakultura je proces kreativnog dizajna zasnovanog na etici i principima poštovanja prirode. Uči nas da oponašamo kretanja, modele i odnose koje nalazimo u prirodi, a koji se mogu primeniti na sve aspekte našeg života - od poljoprivrede, obrazovanja, korišćenja obnovljivih izvora energije, ekonomije, pa sve do gradnje prirodnim materijalima.
Permakulturna poljoprivreda skladno kombinuje drveće, cveće, povrće i ostale biljke u jedan uravnoteženi sistem gde biljke jednu drugu dopunjuju i potpomažu rast i razvoj, a tu se onda harmonično uklapaju i insekti i drugi živi organizmi koji imaju nezamenljivu ulogu u opstanku. Za nas - svaki život je svetinja. Nemamo više ni prava ni vremena da se iz komfora ili neznanja siledžijski ponašamo prema planeti jer je ona na izdisaju. Permakultura usklađuje četiri osnovna životvorna elementa - zemlju, vodu, vazduh i vatru u harmoničan i kreativan život a kao peti element uvodi - ljubav.

Ljubav prema prirodi, prema ljudima, zajedništvo, nesebično davanje i primanje. Umesto da živimo učaureni i usamljeni, mi se povezujemo u ogromnu i rastuću svetsku porodicu i uživamo u razmeni saveta, ideja, znanja, materijala. Velika je privilegija deliti sa drugima. I mi nesebično delimo ono što smo naučili o gradnji i gajenju prirodne hrane (na Fejsbuk stranici "Kuća od prirodnih materijala i permakulturna bašta"). Ohrabrenje je važno jer dobijate potvrdu da niste ni sami ni ćaknuti. Zato razrađujemo ideju da naše imanje bude ogledno dobro za iriške đake gde bi mogli da vide i nauče kako se proizvodi hrana na prirodan način. Sa ovakvim pristupom životu mnogo šta se menja iz korena.
Hemijska sredstva ne ulaze u naše imanje. Sada za čišćenje kuće koristim uglavnom prirodna sredstva a učim i da pravim razne domaće meleme i kreme za negu. Veoma me zanima i da naučim što više o samoniklim biljkama. Kucama, kokama, biljkama dodajem zeolit kako bi bile zdravije. Ovde se ništa ne baca. Svi viškovi voća i povrća idu u preradu (za turšiju je zadužen Vuk a ja za slatkiše, džemove, pekmeze..) ili u kompost koji se vraća zemlji a zemlja nama opet vraća kroz svoje plodove.
Kupujem od seljaka konjsko i kozje stajsko đubrivo koje dodajem u vodu za zalivanje i pravim pripravke od koprive i lekovitog bilja za poboljšanje kvaliteta zemlje. I neprestano učim - iz knjiga, od raznih ljudi ali najviše na svojim greškama. Učenje i eksperimentisanje su mi stalni izvor radosti. To je uzbudljiva avantura koja podmlađuje i duh i telo. Svako jutro donosi čaroliju novih izazova.
Dotrčava Vuk i viče kao dete: "Da li mogu ja nešto da kažem, mogu li ja, mogu li ja..." Smejem se kad objavljuje da mora da skine patike pošto obožava da hoda bosonog ali se u našu "čast" on obuo a Marina vezala oko glave svoju "krpu" za goste. Sa simpatičnim bosanskim naglaskom (Vuk je rođeni Sarajlija) prizaje da je njegov posao "ono što mi gazdarica kaže da uradim".
"Ja sve nju slušam. Čak sam joj ustupio košenje trave jer vidim da nju to mnogo zabavlja, na zaprepašćenje komšiluka. Manje-više sve radimo zajedno od sadnje i branja do prodaje na pijaci, s tim što sam ja više zabavljen gradnjom i održavanjem kuće a Marina baštom i kućnim poslovima. Nije što je moja ali je mnogo dobra i kuvarica i baštovanka. A mene sada čeka još graditeljskog posla jer ćemo napraviti konobu-atelje i tri apartmančića za decu, prijatelje i povremene goste koji mogu da uživaju u divnim stazama po Fruškoj gori a i da se po želji hrane sa nama, kao u svojoj kući".
Marina je najviše očarana lekovitom tišinom i naizgled beskrajnim vremenom koje im je na raspolaganju iako su aktivni i 14 sati dnevno. "Rano ležemo i rano ustajemo. Najdraži mi je jutarnji ritual obilaska celog imanja. Pozdravljam svaku biljku i ako vidim da neka boluje ili tuguje odmah pomažem - oplevim, zalijem ili je nahranim odvarom od koprive. Volim rečenicu: "Najlepša zaštita za baštu je senka baštovana". Ne mogu da se nauživam tišine koju obogaćuje zujanje pčelica, kukurikanje našeg petla Elvisa, šum vetra u granama, tihi romor kiše...

Dan nam je prepun raznih aktivnosti a dolaze nam i gosti zvani i nezvani (prolaznici koji žele da osmotre kuću izbliza pa ostanu na čaju i razgovoru). Drugi ritual koji ne propuštamo je "pićence za zalazak sunca" i zahvaljivanje Bogu za još jedan bogat dan. Osećam kako se polako pročišćavamo od gradskog zagađenja bukom, žurbom, nervozom, razgovorima o politici, bolestima i problemima od kojih nigde ne možeš da pobegneš. Moja duša sada traži čist vazduh i zdrav fizički rad, moja čula traže dodir, ukus i miris pokošene trave, zemlje, pupoljaka, jednostavne i zdrave hrane koju smo sami uzgajili i pripremili.
Zapanjuje me porast alergija na razne vrste hrane. Šta mi radimo sami sebi! Prisiljeni smo da izbegavamo hranu koja treba da nam bude lek. Prvo je zatrujemo, onda nam ona uzvrati udarac tako što nam izazove alergiju, zatim tu alergiju opet nekim hemikalijama "lečimo". Fizička aktivnost i prirodno uzgaje­na hrana daruju nam energiju i volju za rad, vedrinu, strpljenje i okrepljujući san. Širom zapadnog sveta oseća se prezasićenje ne samo zagađenjem i stresom već i ponašanjem bližnjih koje je samo posledica nečovečnih uslova života.
Nametnuto nam je okrutno takmičenje sa kolegama i neumerena potrošnja. Sve mora stalno da se menja za noviji model - od televizora do muža. I duh nam je izmaltretiran nasilnim preobiljem praznih ili mučnih informacija od kojih ne možemo da izbegnemo čak ni ako eliminišemo TV i štampu. Svi ti otrovi se talože u nama. Što više gomilamo i postižemo, sve manje se od srca radujemo bilo čemu. Sasvim zaboravljamo da budemo zahvalni što imamo privilegiju da smo živi, svesni, da dišemo, da možemo da biramo i da kreiramo svoj život".
Ovde se opet razgovoru pridružuje Vuk: "Odete na neko druženje sa ljudima i tamo još mladi ljudi umesto viceva razmenjuju - dijagnoze. Pitaju me koliki mi je holesterol, pritisak! A ja to i ne znam. Nemam vremena da se time bavim jer je moja pažnja preokupirana idejama i planovima za budućnost".
Jutro sa ovim dragim ljudima je proletelo. Goli­calo me je još stotinu pitanja ali ona će sačekati proleće jer mi je Marina pred svedocima obećala da mogu da dođem da sadim i plevim. A u suton ćemo zajedno ispratiti sunce dok tone u guste šume Iriškog venca.

(Izvor: lovesensa.rs / Foto: Dalibor Danilović)

O sreći života van sistema

Dojadili su vam život u punoj brzini, agresija i gradska buka? A da li postoji mesto bez svih tih „dostignuća“ civilizacije? Lepo bi bilo da živimo u prirodi, ali od čega da živimo u njoj? Začarani krug u kome svako od nas pokušava da sebi obezbedi bar normalan standard i zaboravlja na prave radosti. Međutim, postoji jedno rešenje, mada se malo ko usuđuje da okrene leđa plusevima konzumatorskog društva i da se upusti u nepoznato. Jedan od srećnika koji su se odrekli života u sistemu je Nikola Kutaški, čiji je novi dom eko-naselje „Radost“.  Tamo ima 6 kuća, a 4 od njih u potpunosti su renovirane u starom bugarskom stilu, ali sa svim pogodnostima. Trenutno u njima stalno stanuje desetak ljudi.
- Ideja je da stvorimo mesto gde će ljudi razvijati svoje talente, sami će proizvoditi hranu, a biće čiste vode, sunca i plodnog tla, priča Nikola. Tamo može da živi samo onaj ko je nadvladao želju za urbanim okruženjem, jer na selu nema onih iskušenja koje vam nudi grad. Treba da traži drugačiji način života, koji je pun tišine, prirode, srdačnih i otvorenih razgovora. Dugo smo razmišljali i došli do zaključka da je vreme da sami stvorimo jedan takav novi svet. Svet bez nasilja, gde ćemo živeti u harmoniji sa prirodom i sa sobom. 
Nakon 13 godina u biznisu Nikola Kutaški je odlučio da je vreme da posluša srce i da promeni svoj život. On smatra da su stres i nasilje glavni uzroci pogoršanog zdravlja ljudi. Ma koliko utopistički zvučalo, on nastoji da stvori i živi u paralelnoj stvarnosti, gde su ljudi srećni i udruženi. A ideja o mreži za razmenu roba i usluga, koja ne zavisi od novca, rodila se posle njegovih brojnih putovanja širom Evrope. Tvrdi da je ona moguća, jer eko-naselja privlače sve više ljudi koji žele da pomažu jedni drugima.
„Život u eko-naselju „Radost“ nije za svakog i to je sasvim normalno“, – smatra Nikola. Neki uopšte ne mogu u potpunosti odustati od komformog života. Tako da veći broj njihovih stanovnika čine vegetarijanci, a alkohol i cigarete su strogo zabranjeni. Na minimum je svedeno i korišćenje deterdženata, a umesto njih se čisti i pere smešama od prirodnih materija. Na primer, umesto praška za pranje veša se koriste koštice sapunskog drva. Naselje raspolaže i mogućnostima za jahanje, ima kanu, razboj za tkanje lepih panoa, atelje za rad sa glinom i duborez. Pomoć ljubiteljima zanata pružaju vešti majstori.
Mesto je pogodno i za održavanje različitih seminara i tečajeva, jer su stari ambari pretvoreni u komotne sale. Obezbeđen je i pristup internetu, mada ukućani teže da ograniče njegovo korišćenje.  Trenutno u naselju živi i petoro dece.
Ako smo privukli vašu pažnju, preostaje samo da otkrijete taj rajski kutić. A to je lako. Naselje se nalazi u selu Gorsko Kosovo, svega 50 kilometara zapadno od Velikog Trnova, u opštini Suhindol. Poklonite sebi bar nekoliko nezaboravnih dana u društvu tamošnje zajednice i sigurno ćete otkriti nešto novo o sebi. A može da postane i vaš novi dom.

SRBIJA: Rusi kupuju napuštene kuće i osećaju se kao u raju

Odnedavno naseljena u Progorelici kod Kraljeva, mlada porodica iz Voronježa, živi u saglasju sa prirodom, spremajući brod za dalek put.
 
Na jednoj lepoj uzvisini u selu Progorelici udaljenom desetak kilometar od Kraljeva, u uređenom dvorištu, „parkiran“ je oveći brod. Neobično je to, jer su tu, pokraj drugih kuća, traktori, motokultivatori, kosilice, terenska vozila, kamioni, automobili…

Nema baš nikakvih plovila, iako je Ibar u blizini, ali i kada bi ovaj brod i bio za tu reku namenjen plitko je njeno korito. Stoga nam meštani u šali kažu da se „čovek sigurno sprema za budući moravsko-vardarski kanal“.

A, vlasnik broda je Rus, po imenu Viktor Pivovarov, koji se sa porodicom nedavno ovde doselio, pošto je kupio napuštenu kuću. U njegovom komšiluku, sa leve i desne strane puta, čija je dužina oko pet stotina metara, još je šest njegovih zemljaka.

Takva „ruska ulica“ nije retkost na području Kraljeva, jer za poslednje tri, četiri godine Rusi sve češće naseljavaju napuštene kuće i imanja u okolini Kraljeva, pa je na desetine takvih porodica u Žiči, Vrdilima, selima oko Zapadne Morava, a ima ih i u planinskim naseljima.

Inače, Viktor Pivovarov, sa kojim razgovaramo, doselio se iz rodnog Voronježa, grada udaljenog oko petsto kilometara od Moskve, ovde u Progorelicu, pre dve godine. Došao je sa suprugom Olgom i kćerkom Ladom. Reč je o mladom bračnom paru koji je ovde u novom domu dobio i kćerku Andželiku, kojoj je sada tek sedam meseci. Pitamo ih šta je to što Ruse privlači da žive u ovom kraju i Srbiji.

– Priroda, dobri ljudi, klima… Vidite, ja ovde imam vinograd, voćnjak kajsija. Možemo živeti samo od poljoprivrede i ne razumem što su ovdašnja sela prazna, što mladi smatraju lepšim život u gradu uz televizijske aparate, kompjutere, buku i žurbu. Moja porodica se hrani isključivo namirnicama biljnog porekla, niko ne puši (pušenje je zabranjeno i u dvorištu, prim. M. D.), ne pijemo alkohol, a u Srbiji je jeftino voće i povrće. Još, klima je izvanredna, ja sam evo, recimo, sada u papučama, moja supruga po dvorištu hoda bosa, a tamo u Voronježu je danas, iako je to jug, sneg i minus deset stepeni – ističe Viktor.

Ovom pogledu na život on još dodaje da su proputovali Evropu, bili u Africi, Indiji, ali, kako kažu, „nigde još nema predela gde žive ljudi sa dušom kao u Srbiji i Rusiji“.

– Život se, znate, živi polako, uz sreću i ljubav. Nije sve u novcu, palatama, skupim automobilima, jurnjavi za profitom. Ja sam mašinski inženjer, ali često kažem da sam po zanimanju čovek. Mojoj supruzi i meni ne treba mnogo, mi pomalo radimo, i te kako se bavimo decom, ne odvajamo ih od nas još odmalena, ne vodimo u vrtić, školicu, na jezike.

Novac, ali nije reč o ogromnim svotama, čuvamo za putovanje, jer smo svi „moreplovci“, plovili smo Egejom i Jadranskim morem, a sada brod spremamo za put preko Atlantika, preko Tihog i Indijskog okeana, odnosno oko sveta. I, deca će sa nama, neka rastu na putu, ali nemamo precizan plan kad krećemo, jer život nije uokviren planovima, minutima i sekundama. Valja ponekad stati, razmisliti – dodaje Viktor Pivovarov.

U dvorištu je podigao sam i neobičnu građevinu okruglog oblika.

– To je buduća kuća od blata i slame – objašnjava Viktor – sa „zlatnim proporcijama“, od većeg ka manjem i obrnuto. – Što sve mora biti kvadrat, i kuća, i prozor, i krevet kad čovek nije kvadrat? – pita se naš sagovornik, čija neobična životna shvatanja zdušno podržava i supruga Olga: – Da nije tako, ne bismo srećno živeli zajedno.

Izvor: politika.rs

RUSI KUPUJU IMANJA PO SRBIJI: “Želimo da proizvodimo zdravu hranu“

Više od dvadeset ruskih porodica u poslednje dve godine kupilo je napuštene kuće sa zemljištem u okolini Vrnjačke Banje kako bi proizvodili organsku hranu.

Napuštena domaćinstva u selima oko Banje postala su interesantna ruskim porodicama jer za manje od 15.000€ mogu da dobiju kuću sa imanjem i da brzi metropolski život u Moskvi zamene laganim i spokojnim u Srbiji, a ujedno i zarade.

Svetlana Čudakova je sa suprugom pre dve godine došla na odmor u Vrnjačku Banju, i više se nisu vraćali u Moskvu.

– Videli smo da ima puno napuštenih kuća u Vrnjačkoj Banji. Saznali smo da su u selima čitava domaćinstva napuštena i da se prodaju jeftino. Odlučili smo da otvorimo agenciju za nekretnine i turizam i započnemo posao – kaže Svetlana, vlasnica agencije „Raduga“.

Svetlana je kupila domaćinstvo u selu Gračac, između Vrnjačke Banje i Kraljeva, za 15.000 evra. S obzirom na to da je kuća morala da se renovira, odmah su iskoristili zemlju koju su kupili.

– Posadili smo 130 sadnica šljiva, zatim dunje i kajsije. Pre nas, niko 20 godina nije obrađivao zemlju – začuđeno kaže Svetlana, dodajući da će uskoro postaviti plastenike.

Svetlana kaže da su prve kupovine domaćinstava počele sa njihovim prijateljima i poznanicima, a onda i sa ostalima kojima je Vrnjačka Banja interesantna.

Dmitrij i Jevgenija Košeljev i njihov sin Denis pre godinu dana su iz Moskve došli u Vrnjačku Banju i kupili napuštenu zemlju i okućnicu.

– Trenutno smo smešteni u Vrnjačkoj Banji, ali krenuli smo sa uređenjem kuće, tako da ćemo se na leto preseliti u nju. Zemlja je neiskorišćena, a plodna. Posvetićemo se poljoprivredi i seoskom turizmu – priča Jevgenija.

– Razumem srpski, a počinjem i da čitam i govorim sve bolje i ne nedostaje mi puno Rusija – zadovoljno kaže Denis.

Izvor: srbinaokup.info

KORAK PO KORAK…

Mudrotvorine prevedene sa simondale.net
POTROŠNJA

Izbegavati kupovinu novo proizvedenih stvari. Kupovati polovno ili sami praviti stvari u skladu sa potrebom.
Trgovati sa malim i lokalnim preduzetnicima. Izbegavati velike trgovne lance i supermarkete.
Kad god je moguće, kupovati direktno od proizvođača. Opredeliti se za radničke kooperative pre nego za korporacije.
Trgovati i razmenjivati poklone umesto korišćenja novca.
ZAJEDNIŠTVO

Slati osmehe ljudima i ne stideti se da ih pogledate u oči.
Davati bezuslovno vreme i otvoren um ljudima oko nas.
Organizovanje proslava (večera gde svako donese po jedno jelo, ili dečja žurka gde svaki roditelj organizuje jednu igru)
Organizovanje radnih događaja gde razmenjujemo veštine.
Aktivno zalaganje za poboljšanje svog okruženja putem pregovora sa lokalnim odborima i direktnom akcijom (čišćenje, sadnja biljaka, itd.)
HRANA & ZEMLJA

Naučiti gajenje hrane i čuvanje semena. Sađenje dugogodišnjih biljaka na sve slobodne površine.
Konzumirati sezonsku, lokalnu, neprskanu hranu. Uživanje i kreativnost u spremanju zdrave hrane.
Naučiti koje korisne divlje biljke rastu u našim krajevima i koristiti ih u ishrani i lečenju.
Zaštita i podrška biološke raznovrsnosti u divljim zonama.
ENERGIJA

Korisiti drva za grejanje ljudi, prostorija, vode, hrane.
Sađenje lokalnih i ličnih zaliha drva za ogrev.
Napraviti lokalnu proizvodnju energije. Mali hidroelektrični sistemi u ordeđenim uslovima daju visok povratak za malu količinu energije investirane.
Praktikovati obradu drveta i metala za opravljanje osnovnih predmeta i alata.
Kompostiranje hrane i ljudskog otpada sa ciljem poboljšanja plodnosti zemljišta i smanjenja energetskih zahteva za odstranjenje otpada.
NAČIN ŽIVOTA

Napraviti ili preseliti se u dom koji možemo da priuštimo bez dugovanja.
Raditi manje da bi preživeli, a više da bi uživali.
Tražiti zaposlenje u organizacijama koje imaju pozitivan doprinos užoj i široj okolini.
Povećati našu nezavisnost od državnih i korporativnih struktura.
Preseliti se iz gradskih u ruralne krajeve.
SVESNOST & OBZIR

Razmotriti koji elementi naše planete i društva imaju najveću vrednost (vazduh, voda, hrana, zdravlje)
Razmotriti bez kojih elemenata/usluga/proizvoda možemo da nastavimo da živimo kvalitetno (ratova, aktuelne mode, DVDeva, većih i bržih automobila)
Svaki put kada potrošimo novac ili odigramo aktivnu ulogu u našem društvu, sagledajmo koje posledice imaju naši postupci (kupovina goriva, jeftine odeće i elektronskih aparata iz Azije, hrane od korporacija, itd.)
Ceniti lepotu i krhkost života, ljudskog i ostalog.
Manje brige, više smeha i prisutnosti
:)

Oznake na plastičnim posudama i flašama

Toksičnost plastičnih pakovanja/flaša prema njihovim oznakama:

1, PET ili PETE - smije se koristiti samo jednom. Većina plastičnih flaša su od ove vrste plastike, tako da kad jednom popijete vodu, flašu bacite ili reciklirajte, ali nemojte u nju ponovo sipati vodu i iz nje piti.
2, HDP ili HDPE- nije toksična, može se koristiti više puta.
3, V, 3V ili PVC - izaziva hormonalne probleme.
4 ili LDPE - toksična.
5 ili PP - može čak i da se u nju sipa topao čaj, nije toksična.
6 ili PЅ - od nje se prave kutijice u koje npr. stave hranu kad je naručite preko dostave, ako se zagrije (a hrana najčešće bude vruća) ispušta kancerogene supstance, nije je dobro koristiti duži vremenski period (misli se na upotrebu bez zagrijavanja, jer i bez zagrijavanja nakon nekog vremena počeće da ispušta otrove).
7, OTHER ili neoznačena plastika - najopasnija.