BAĆUŠKA

"Sva Ruska zemlja je posle Oktobarske revolucije bila natoiljena suzama i krvlju hrišćanskih mučenika."

U čeličani gde je radilo desetine hiljada ljudi, obreo se i Sergej
Arkadijevič.Tu je sreo baćušku (sveštenika) iz svog sela...
E, moj baćuška, i ti ovde stiže, pomislio je kad ga je video. Nije smeo ništa na glas da kaže. Obratiti se svešteniku, makar i bivšem, u to vreme, bilo je ravno samoubistvu. Šta ti je čovek, život mu ne vredi ni koliko lažni novčić, a drži se za njega grčevito.
I kud baš njega da sretne? Koliko su samo noći proveli na reci. Od celog sela jedino mu on nije zamerao što se ponaša kao i svi ostali. Seljani su hteli
sveštenika za ugled, pravog baćušku, a pop Ivan Semjonovič je voleo sa društvom da posedi na obali, da zapeva sa ribarima i burlacima.
Onda dođe rat. Mobilisaše ih. Kad se rat završio Sergej je ostao sasvim sam. Od porodice niko živ nije pretekao. Kuća spaljena. Gde će, šta će?
Povedoše ga u čeličanu.
Dani su nekako prolazili; težak rad, buka, i vrelina usijanog čelika nisu ostavljali vremena za razmišljanje, ali su noći bile strašne. Sećanja nisu spavala nikada. I tu srete popa. Prepoznao ga je, iako je bio obrijan i bez mantije, u nekom izbledelom, zakrpljenom radničkom kombinezonu. Gde on? Pa taj nije u stanju ni pet kila da podigne. Mora da ga je velika muka naterala. U to vreme svešteniku niko nije smeo da da, ni parče hleba ni posao. „Ko hoće da bude pop, neka ga Bog hrani, partija neće" govorili su.
Kuda da ode siroti baćuška? On, žena i sedmoro sitne dece, iz daleke stepe
nisu mogli u inostranstvo. Sigurno je zbog nejači popustio pod mukama i skinuo mantiju.
Između toliko hiljada ljudi, baš njega sreće stalno. Okretao je glavu. I baćuška se sklanjao.
Na rukama krvavi žuljevi, na srcu rane. Ni jedno ni drugo neće da zaceli.
Onda dođe naređenje: svi moraju da idu na kurs.
Predavanja je organizovao ministar prosvete, Lunačarski. Govorio je kako je "religija opijum za narod" i ijoš svašta ružno o Bogu, Bogorodici i Svetima.
Znači, to je novo vreme. Više ga ništa nije čudilo, ali ipak nije verovao da je sve ovo volja Božja. Mora da je sam nečastivi tu umešao prste.
Predavanja su trajala nekoliko meseci. Sada su "svesni". Partija hoće Boga da ukine.
Lunačarski dođe ponovo, da proveri šta su njegovi pomoćnici uradilii koliko su "osvestili" radničku klasu.
U ogromnoj hali nekoliko hiljada radnika. Nevoljnici ko i pre, samo što sad psuju Boga i Cara i sve što im je nekada bilo sveto.
Držali su govore, ismevali Sveto Pismo i Svetinje, a onda je lično
Lunačarski prozvao Ivana Semjonoviča, govoreći da je to bivši sveštenik koji je shvatio svoju "zabludu" pa će sada javno da kaže svoje novo "vjeruju": veru u Lenjina i Partiju.
Metalna hala zamukla. Sve se glave okreću ka čoveku koji, nekako ozaren, ide polako kroz halu.
-Ej, baćuška, Ivane, nesrećo, zar ćeš da pljuneš na Jevanđelje? - bezglasno  jauknu Sergej.
Ivan Semjonovič dođe do Lunačarskog, koji dalje govori da je ovo - očigledan primer velikodušnosti Partije, koja prašta i prevaspitava. Kroz halu prođe hladan talas jeze.
Ivan Semjonovič stade za mikrofon. Lunačarski se nadmeno smeška. I
drugovi "članovi" se smeškaju.
Umukla čeličana. U mrtvoj tišini, kao grom odjeknuše iz zvučnika reči baćuške Ivana Semjonoviča: "HRISTOS VOSKRESE!"
I oglasi se Pravoslavna Rusija. Hiljade radnika ustadoše. Iz njih
progovoriše preci. Kao iz jednog grla prolomi se do neba: "VAISTINU VOSKRESE!"
Potresoše se zidovi hale, utihnuše zvučnici. Isteraše radnike napolje...
Kako je, i u kakvim mukama, skončao sveštenik, naš baćuška, Ivan Semjonovič, nezna niko do Bog jedini.
Ćutao je i podnosio beščašće sve dok od njega nisu zahtevali da se odrekne Hrista Gospoda.
Tada je posvedočio i ispovedio svoju veru u Vaskrslog Gospoda svojim životom.
I preseli se u život večni.

Priredila Radmila Mišev, ''Baćuška'', deset Božjih zapovesti u sto priča, Beograd 2007, str. 13.

SRBIJA: Rusi kupuju napuštene kuće i osećaju se kao u raju

Odnedavno naseljena u Progorelici kod Kraljeva, mlada porodica iz Voronježa, živi u saglasju sa prirodom, spremajući brod za dalek put.
 
Na jednoj lepoj uzvisini u selu Progorelici udaljenom desetak kilometar od Kraljeva, u uređenom dvorištu, „parkiran“ je oveći brod. Neobično je to, jer su tu, pokraj drugih kuća, traktori, motokultivatori, kosilice, terenska vozila, kamioni, automobili…

Nema baš nikakvih plovila, iako je Ibar u blizini, ali i kada bi ovaj brod i bio za tu reku namenjen plitko je njeno korito. Stoga nam meštani u šali kažu da se „čovek sigurno sprema za budući moravsko-vardarski kanal“.

A, vlasnik broda je Rus, po imenu Viktor Pivovarov, koji se sa porodicom nedavno ovde doselio, pošto je kupio napuštenu kuću. U njegovom komšiluku, sa leve i desne strane puta, čija je dužina oko pet stotina metara, još je šest njegovih zemljaka.

Takva „ruska ulica“ nije retkost na području Kraljeva, jer za poslednje tri, četiri godine Rusi sve češće naseljavaju napuštene kuće i imanja u okolini Kraljeva, pa je na desetine takvih porodica u Žiči, Vrdilima, selima oko Zapadne Morava, a ima ih i u planinskim naseljima.

Inače, Viktor Pivovarov, sa kojim razgovaramo, doselio se iz rodnog Voronježa, grada udaljenog oko petsto kilometara od Moskve, ovde u Progorelicu, pre dve godine. Došao je sa suprugom Olgom i kćerkom Ladom. Reč je o mladom bračnom paru koji je ovde u novom domu dobio i kćerku Andželiku, kojoj je sada tek sedam meseci. Pitamo ih šta je to što Ruse privlači da žive u ovom kraju i Srbiji.

– Priroda, dobri ljudi, klima… Vidite, ja ovde imam vinograd, voćnjak kajsija. Možemo živeti samo od poljoprivrede i ne razumem što su ovdašnja sela prazna, što mladi smatraju lepšim život u gradu uz televizijske aparate, kompjutere, buku i žurbu. Moja porodica se hrani isključivo namirnicama biljnog porekla, niko ne puši (pušenje je zabranjeno i u dvorištu, prim. M. D.), ne pijemo alkohol, a u Srbiji je jeftino voće i povrće. Još, klima je izvanredna, ja sam evo, recimo, sada u papučama, moja supruga po dvorištu hoda bosa, a tamo u Voronježu je danas, iako je to jug, sneg i minus deset stepeni – ističe Viktor.

Ovom pogledu na život on još dodaje da su proputovali Evropu, bili u Africi, Indiji, ali, kako kažu, „nigde još nema predela gde žive ljudi sa dušom kao u Srbiji i Rusiji“.

– Život se, znate, živi polako, uz sreću i ljubav. Nije sve u novcu, palatama, skupim automobilima, jurnjavi za profitom. Ja sam mašinski inženjer, ali često kažem da sam po zanimanju čovek. Mojoj supruzi i meni ne treba mnogo, mi pomalo radimo, i te kako se bavimo decom, ne odvajamo ih od nas još odmalena, ne vodimo u vrtić, školicu, na jezike.

Novac, ali nije reč o ogromnim svotama, čuvamo za putovanje, jer smo svi „moreplovci“, plovili smo Egejom i Jadranskim morem, a sada brod spremamo za put preko Atlantika, preko Tihog i Indijskog okeana, odnosno oko sveta. I, deca će sa nama, neka rastu na putu, ali nemamo precizan plan kad krećemo, jer život nije uokviren planovima, minutima i sekundama. Valja ponekad stati, razmisliti – dodaje Viktor Pivovarov.

U dvorištu je podigao sam i neobičnu građevinu okruglog oblika.

– To je buduća kuća od blata i slame – objašnjava Viktor – sa „zlatnim proporcijama“, od većeg ka manjem i obrnuto. – Što sve mora biti kvadrat, i kuća, i prozor, i krevet kad čovek nije kvadrat? – pita se naš sagovornik, čija neobična životna shvatanja zdušno podržava i supruga Olga: – Da nije tako, ne bismo srećno živeli zajedno.

Izvor: politika.rs

RUSI KUPUJU IMANJA PO SRBIJI: “Želimo da proizvodimo zdravu hranu“

Više od dvadeset ruskih porodica u poslednje dve godine kupilo je napuštene kuće sa zemljištem u okolini Vrnjačke Banje kako bi proizvodili organsku hranu.

Napuštena domaćinstva u selima oko Banje postala su interesantna ruskim porodicama jer za manje od 15.000€ mogu da dobiju kuću sa imanjem i da brzi metropolski život u Moskvi zamene laganim i spokojnim u Srbiji, a ujedno i zarade.

Svetlana Čudakova je sa suprugom pre dve godine došla na odmor u Vrnjačku Banju, i više se nisu vraćali u Moskvu.

– Videli smo da ima puno napuštenih kuća u Vrnjačkoj Banji. Saznali smo da su u selima čitava domaćinstva napuštena i da se prodaju jeftino. Odlučili smo da otvorimo agenciju za nekretnine i turizam i započnemo posao – kaže Svetlana, vlasnica agencije „Raduga“.

Svetlana je kupila domaćinstvo u selu Gračac, između Vrnjačke Banje i Kraljeva, za 15.000 evra. S obzirom na to da je kuća morala da se renovira, odmah su iskoristili zemlju koju su kupili.

– Posadili smo 130 sadnica šljiva, zatim dunje i kajsije. Pre nas, niko 20 godina nije obrađivao zemlju – začuđeno kaže Svetlana, dodajući da će uskoro postaviti plastenike.

Svetlana kaže da su prve kupovine domaćinstava počele sa njihovim prijateljima i poznanicima, a onda i sa ostalima kojima je Vrnjačka Banja interesantna.

Dmitrij i Jevgenija Košeljev i njihov sin Denis pre godinu dana su iz Moskve došli u Vrnjačku Banju i kupili napuštenu zemlju i okućnicu.

– Trenutno smo smešteni u Vrnjačkoj Banji, ali krenuli smo sa uređenjem kuće, tako da ćemo se na leto preseliti u nju. Zemlja je neiskorišćena, a plodna. Posvetićemo se poljoprivredi i seoskom turizmu – priča Jevgenija.

– Razumem srpski, a počinjem i da čitam i govorim sve bolje i ne nedostaje mi puno Rusija – zadovoljno kaže Denis.

Izvor: srbinaokup.info