BAĆUŠKA

"Sva Ruska zemlja je posle Oktobarske revolucije bila natoiljena suzama i krvlju hrišćanskih mučenika."

U čeličani gde je radilo desetine hiljada ljudi, obreo se i Sergej
Arkadijevič.Tu je sreo baćušku (sveštenika) iz svog sela...
E, moj baćuška, i ti ovde stiže, pomislio je kad ga je video. Nije smeo ništa na glas da kaže. Obratiti se svešteniku, makar i bivšem, u to vreme, bilo je ravno samoubistvu. Šta ti je čovek, život mu ne vredi ni koliko lažni novčić, a drži se za njega grčevito.
I kud baš njega da sretne? Koliko su samo noći proveli na reci. Od celog sela jedino mu on nije zamerao što se ponaša kao i svi ostali. Seljani su hteli
sveštenika za ugled, pravog baćušku, a pop Ivan Semjonovič je voleo sa društvom da posedi na obali, da zapeva sa ribarima i burlacima.
Onda dođe rat. Mobilisaše ih. Kad se rat završio Sergej je ostao sasvim sam. Od porodice niko živ nije pretekao. Kuća spaljena. Gde će, šta će?
Povedoše ga u čeličanu.
Dani su nekako prolazili; težak rad, buka, i vrelina usijanog čelika nisu ostavljali vremena za razmišljanje, ali su noći bile strašne. Sećanja nisu spavala nikada. I tu srete popa. Prepoznao ga je, iako je bio obrijan i bez mantije, u nekom izbledelom, zakrpljenom radničkom kombinezonu. Gde on? Pa taj nije u stanju ni pet kila da podigne. Mora da ga je velika muka naterala. U to vreme svešteniku niko nije smeo da da, ni parče hleba ni posao. „Ko hoće da bude pop, neka ga Bog hrani, partija neće" govorili su.
Kuda da ode siroti baćuška? On, žena i sedmoro sitne dece, iz daleke stepe
nisu mogli u inostranstvo. Sigurno je zbog nejači popustio pod mukama i skinuo mantiju.
Između toliko hiljada ljudi, baš njega sreće stalno. Okretao je glavu. I baćuška se sklanjao.
Na rukama krvavi žuljevi, na srcu rane. Ni jedno ni drugo neće da zaceli.
Onda dođe naređenje: svi moraju da idu na kurs.
Predavanja je organizovao ministar prosvete, Lunačarski. Govorio je kako je "religija opijum za narod" i ijoš svašta ružno o Bogu, Bogorodici i Svetima.
Znači, to je novo vreme. Više ga ništa nije čudilo, ali ipak nije verovao da je sve ovo volja Božja. Mora da je sam nečastivi tu umešao prste.
Predavanja su trajala nekoliko meseci. Sada su "svesni". Partija hoće Boga da ukine.
Lunačarski dođe ponovo, da proveri šta su njegovi pomoćnici uradilii koliko su "osvestili" radničku klasu.
U ogromnoj hali nekoliko hiljada radnika. Nevoljnici ko i pre, samo što sad psuju Boga i Cara i sve što im je nekada bilo sveto.
Držali su govore, ismevali Sveto Pismo i Svetinje, a onda je lično
Lunačarski prozvao Ivana Semjonoviča, govoreći da je to bivši sveštenik koji je shvatio svoju "zabludu" pa će sada javno da kaže svoje novo "vjeruju": veru u Lenjina i Partiju.
Metalna hala zamukla. Sve se glave okreću ka čoveku koji, nekako ozaren, ide polako kroz halu.
-Ej, baćuška, Ivane, nesrećo, zar ćeš da pljuneš na Jevanđelje? - bezglasno  jauknu Sergej.
Ivan Semjonovič dođe do Lunačarskog, koji dalje govori da je ovo - očigledan primer velikodušnosti Partije, koja prašta i prevaspitava. Kroz halu prođe hladan talas jeze.
Ivan Semjonovič stade za mikrofon. Lunačarski se nadmeno smeška. I
drugovi "članovi" se smeškaju.
Umukla čeličana. U mrtvoj tišini, kao grom odjeknuše iz zvučnika reči baćuške Ivana Semjonoviča: "HRISTOS VOSKRESE!"
I oglasi se Pravoslavna Rusija. Hiljade radnika ustadoše. Iz njih
progovoriše preci. Kao iz jednog grla prolomi se do neba: "VAISTINU VOSKRESE!"
Potresoše se zidovi hale, utihnuše zvučnici. Isteraše radnike napolje...
Kako je, i u kakvim mukama, skončao sveštenik, naš baćuška, Ivan Semjonovič, nezna niko do Bog jedini.
Ćutao je i podnosio beščašće sve dok od njega nisu zahtevali da se odrekne Hrista Gospoda.
Tada je posvedočio i ispovedio svoju veru u Vaskrslog Gospoda svojim životom.
I preseli se u život večni.

Priredila Radmila Mišev, ''Baćuška'', deset Božjih zapovesti u sto priča, Beograd 2007, str. 13.

STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA MIRONA KRIĆANINA

OVAJ slavni mučenik Hristov Miron beše iz Mega Kastrarita; sin pobožnih i blagorodnih roditelja. Izmalena on beše blage naravi, miran, čedan, veliki ljubitelj devstvenosti i celomudrija. Jednom rečju, on beše mlad po uzrastu, ali star po mudrosti. Pritom Miron beše vrlo lep i mio mladić. On izuči krojački zanat; i kao radnik beše odličan i veoma uredan. NJegovi susedi Agarjani mnogo su želeli da se druže i razgovaraju s njim, ali on je to izbegavao i sedeo u svojoj radnji ozbiljno i tiho radeći svoj posao. No iza te svoje želje Agarjani su imali potajnu nameru: da nagovore Mirona da se odrekne vere Hristove i da se poturči. I jednoga dana ovi prokletnici šta smisliše? Nađoše jedno dete, Turče, i nagovoriše ga da kaže da ga je mladić Miron prisilio na sramni greh. Iznevši ovakvu klevetu protiv čednog mladića, Turci sa velikim besom dohvatiše Mirona i odvedoše pred sudiju, vičući i lažno svedočeći kako je Miron tobož silovao tursko dete. Sudija upita Mirona je li istina što ovi svedoče. Sveti mladić odgovori da ga oni nepravedno i lažno optužuju, i da on ne samo nije učinio takvo delo, nego mu tako nešto ni na pamet nije palo. Tada klevetnici skočiše na noge halačući da je on to zaista učinio, da treba ili da se poturči, i na taj način okaje svoj greh, ili da bude pogubljen. Sudija i sam pristade na ovaj zahtev, i reče svetom mladiću: ili da se poturči, ili da primi smrt. A Hristov mučenik neustrašivo odgovori: Nikada se vere svoje i imena Hristova odreći neću; naprotiv, gotov sam da primim bezbroj muka radi ljubavi Hristove. Hrišćanin sam se rodio, i hrišćanin hoću da umrem. - Čuvši to, sudija naredi te mučeniku udariše mnogo batina. Zatim ga baci u tamnicu, do ponovnog islećenja. A mučenik sve to podnošaše junački, bez ikakvog straha, i lice mu se ni najmanje ne promeni.

Kada mučenik bi ponovo izveden pred sudiju, isti svedoci svedočiše ponovo istu laž. Sudija onda stade obećavati mučeniku velike počasti i mnoge darove, ako ga posluša i poturči se. Ne posluša li ga, onda će ga predati na najljuću i najsramniju smrt. Međutim mučenik Hristov ostade nesavitljiv, i glasno i jasno i nadalje izjavljivaše: Veru svoju ne menjam, već hoću da umrem hrišćanin. - Tada sudija, videći da je mučenik nepokolebljiv u svojoj veri, izreče smrtnu presudu protiv njega.

Voćen na gubilište koje se nalazilo izvan Kastra, mučenik koje god hrišćane sretaše putem, sve ih pozdravljaše i svima govoraše: Prostite mi, braćo! i Bog neka vam prosti - Međutim pozadi mučenika iđaše i njegov otac koji plakaše i kukaše za sinom svojim. Kada stigoše na gubilište, mučenik zamoli te mu dopustiše da se sastane sa ocem svojim. Prišavši ocu, on pade pred njim grleći mu noge; zatim mu poljubi ruku i uze blagoslov od njega; i uteši ga da ne žali zbog njegove smrti, pošto umire lažno oklevetan i nepravedna osuđen. Onda se vrati k dželatima i reče im da izvrše naređenje. DŽelati mu staviše omču oko vrata i obesiše ga.

I tako blaženi Miron primi besmrtni venac mučeništva. I dok mučenik naredne noći još visijaše na vešalima, stražari Turci svojim očima videše gde božanska svetlost siđe s neba na mučenikovo telo. I sami ovi stražari ispričaše to mnogima. A hrišćani, čuvši to, proslaviše Boga koji proslavlja svetitelje Svoje.

Sveti Miron postrada na Kritu 1793 godine.

SPOMEN SVETE MUČENICE FOTINE, SAMARJANKE i onih s njom

U VREME cara Nerona, godine 66, nastade veliko gonjenje na hrišćane. Jer pošto pod Neronom mučenički postradaše prvovrhovni apostoli Petar i Pavle, gonitelji sa velikom revnošću stadoše tragati za učenicima ovih apostola, i ubijati ih. Tada se ova sveta Fotina (sveta Fotina, to je ona žena Samarjanka, sa kojom je Gospod razgovarao na studencu Jakovljevom, Jn. 4, 5-42) sa sinom svojim Josijom nalažaše u gradu Kartageni (Kartagena - drevni primorski grad na severu Afrike, osnovan od Feničana i bio njihova čuvena kolonija u Starini; razrušen 146 godine pre Hrista; obnovljen pod prvim rimskim imperatorima, i bio napredan grad; danas se na njegovom mestu nalazi grad Tunis u Africi), i veoma smelo propovedaše Evanđelje Hristovo. A stariji sin njen Viktor beše tada u ratu protiv Arapa koji behu zaratili na Rimljane, i pokaza veliku hrabrost i odnese pobedu nad Arapima, zbog čega ga car proizvede za vrhovnog vojskovođu. No neznajući da je Viktor hrišćanin, car ga posla u Ataliju (Atalija - grad u provinciji Pamfiliji, u južnom primorskom delu Male Azije; osnovan na vek i po pre Hrista Atalom II Filadelfom, koji ga je i nazvao po svome imenu) sa naređenjem da goni hrišćane.

Kada za to ču knez Sevastijan, reče Viktoru: Vojvodo, ja nasigurno znam da si ti hrišćanin, i da su tvoja majka i tvoj brat Josija takođe hrišćani, pošto su bili pratioci pogubljenog apostola Petra. Viktor odgovori: Ja ću činiti volju nebeskog i besmrtnog Cara Hrista, a za naredbu zemaljskog cara Nerona da gonim hrišćane, neću ni da čujem. Knez mu na to reče: Ja ti, brate, kao pravi prijatelj savetujem ono što je korisno po tebe. Htedneš li da sudiš hrišćanima i da ih mučiš, znaj da ćeš ugoditi caru, i dobićeš imovinu hrišćana. Isto tako, piši svojoj majci i svome bratu, da tako slobodno ne uče jeline da se odriču svoje otačke vere, da ne bi i tebi zagrozila opasnost zbog njih. A potajno budite hrišćani do mile volje! - Tada Viktor odgovori: Ne dao Bog da učinim to što mi ti savetuješ: da gonim hrišćane eda bi se dočepao njihove imovine, ili da savetujem majci i bratu da ne propovedaju o Hristu da je Bog. Štaviše, i ja sam propovednik, i biću, Božanstva Hristovog, kao što su i oni. Na to mu knez reče: Ja ti savetujem što je korisno za tebe, a ti razmisli šta ćeš činiti.

Rekavši to, knez tog trenutka oslepe, i od strahovitih bolova u očima pade na zemlju, ne dajući glasa od sebe. Tada ga prisutni uzeše i odneše u postelju. I on ostade u postelji tri dana, ne progovorivši ni reči. Tek četvrtog dana on stade gromko vikati da je hrišćanski Bog jedini Bog. Viktor dođe k njemu i upita ga: Otkuda tako brza promena kod tebe? On odgovori: Hristos me zove, preslatki Viktore! Tada ga Viktor uputi u istine vere. I knez bi kršten. A kada je izlazio iz svete kupelji, odmah mu se oči otvoriše, i on proslavi Boga. A gomila jelina, koji videše to čudo, uplašiše se da se i njima nešto slično ne desi, i otidoše k Viktoru, te se i oni krstiše.

Posle toga dođe do Neronovih ušiju glas da vrhovni vojskovođa Atalije Viktor i knez Atalije Sevastijan propovedaju nauku Petra i Pavla i mnoge jeline privode veri u Hrista, i da majka vojskovođina Fotina sa sinom svojim Josijom radi to isto u Kartageni. To silno naljuti Nerona, i on odmah posla vojnike da po Ataliji pohvataju sve hrišćane, i ljude i žene, i da ih dovedu pred njega. A ovima se javi Gospod govoreći: "Hodite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Ne bojte se, ja sam s vama, i Neron će biti pobeđen zajedno sa svojim saradnicima". A javi se Gospod zasebno i Viktoru, i reče mu: "Od danas će ti ime biti Fotin (na grčkom Fotin - φωτεινος - znači: onaj koji svetli; otuda, onaj koji prosvetljuje, prosvećuje, poučava: = Svetozar), jer si mnoge prosvetlio i priveo Meni verom. A Sevastijana okrepi na mučeništvo; i blažen je ko se do kraja bori".

Rekavši to, Gospod uziđe na nebo. A bi i svetoj Fotini otkriveno od Boga ono što je imalo da joj se dogodi. Stoga ona sa mnogo hrišćana otputova iz Kartagene, doputova u Rim, i stade propovedati Hrista. I uzbuni se sav grad, govoreći: Koja je ovo što doputova ovde sa toliko ljudi? koja je ovo što tako smelo propoveda Hrista? - Uto vojnici dovedoše u Rim svetiteljkinog sina Fotina i kneza Sevastijana. A sveta Fotina pre toga izađe pred Nerona sa sinom Josijom i hrišćanima. Gledajući ih, Neron ih upita: Zbog čega ste došli k nama? Svetiteljka odgovori: Da te naučimo veri u Hrista.

Tada prisutni velikaši saopštiše caru da su dovedeni knez Sevastijan i vojvoda Viktor, koji su se odrekli bogova. Car naredi da ih uvedu. I kad oni izađoše pred cara, on ih upita: Šta to čujem o vama? Sveti odgovoriše: To što si čuo o nama, care, istina je. A car, gledajući ih krvnički, reče im: Odrecite se Hrista, ili ćete ljutom smrću biti umoreni! A svetitelji, podigavši oči k nebu, odgovoriše: Ne dopusti! ne dopusti, Hriste Care, da se odvojimo od vere i ljubavi Tvoje!

Zatim car upita svete: Kako se zovete? Sveta Fotina odgovori: Ja, prva sestra, zovem se Fotina, tako me je nazvao Isus Hristos, Bog moj; druga moja sestra zove sa Anatolija, treća se zove Fota, četvrta - Fotida, peta - Paraskeva, i šesta - Kiriakija. A sinovi moji: prvi se zove Viktor, kome je Gospod moj Isus Hristos promenio ime i nazvao ga Fotin, a drugi, koji je sa mnom, zove se Josija. Tada je Neron upita: I vi ste svi saglasni da postradate i da umrete za Nazarećanina? Sveta odgovori: Svi ćemo mi iz ljubavi prema NJemu umreti radujući se i veseleći se.

Tada naredi car da im čekićima razmrskaju zglobove na prstima ruku. I odmah se donese nakovanj; svetitelji metnuše na njega ruke, i sluge stadoše da udaraju čekićima po njima; i udarahu ih neprestano od devet do dvanaest sati; i tri puta se sluge izmeniše lupajući čekićima po rukama svetih, ali svetitelji ne osećahu uopšte nikakve bolove, niti im se ruke razmrskaše.

Izvešten o tome, car se zbuni, i naredi da se svetima odseku ruke. Sluge im odmah vezaše ruke, položiše ih na nakovanj, i sedam puta udariše sabljama po rukama, ali ih ne mogoše odseći, već sami klonuše i popadaše kao mrtvi. A sveta Fotina, videći da ih blagodat Božja sačuva nepovređene, radujući se govoraše Davidove reči: "Gospod je pomoćnik moj, i ne bojim se; šta će mi učiniti čovek!" (Ps. 117, 6).

Car beše u nedoumici, i stade razmišljati na koji načini kakvim sredstvima da pobedi svete. I naredi da muškarce vrgnu u najmračniju tamnicu, a svetu Fotinu i njene sestre da odvedu u zlatno odeljenje njegove palate, i da tamo nameste sedam zlatnih postelja, i sedam zlatnih stolica i astal, i da poređaju pred njima mnoge dragocenosti, i zlatotkane haljine, i zlatne nakite i pojase. Zatim naredi car da i kćer njegova Domnina sa dvorkinjama svojim ode kod ovih sestara i razgovara s njima.A sveta Fotina, ugledavši Domninu, reče joj: Raduj se, nevesto Hristova! A Domnina joj odgovori: Raduj se i ti, gospođo moja Fotino, buktinjo Hristova! - Čuvši iz usta Domnine ime Hristovo, sveta Fotina se obradova u Gospodu, i zagrlivši Domninu poljubi je. Zatim pouči istinama vere nju i sto njenih dvorkinja, i sve ih krsti. I Domnini promeni ime i nazva je Antusa, a njenu prvu dvorkinju nazva Stefanida. Onda sveta Antusa odmah naredi da se razdadu sirotinji sve dragocenosti i zlatotkane haljine i zlatni nakiti i pojasi što behu u zlatnom odeljenju.

Kada za to saznade car, silno se razjari, i naredi da se sedam dana zagreva ogromna peć, i u nju baci sveta Fotina i svi oni što su s njom, i ljudi i žene. To bi učinjeno; i svetitelji ostadoše u užarenoj peći tri dana. Tada mučitelj, misleći da su izgoreli, naredi da se otvori peć, i ostaci kostiju izgorelih svetih bace u reku. A kada otvoriše peć, oni obretoše, - o čuda! sve svete zdrave i nepovređene gde slave i hvale Boga. I svi se zaprepastiše, pošto videše da ih se vatra uopšte kosnula nije.

Kada ovo neobično čudo videše i čuše žitelji Rima, udiviše se, i mnogi slavljahu Boga. A car, budući potpuno nerazuman, naredi da se svetim mučenicima da smrtonosni otrov. I bi pozvan mađioničar Lampadije da spremi otrov. Sveta Fotina prva uze otrov i reče mađioničaru: Ne bi uopšte trebalo da iz tvojih ruku uzmemo otrov i pijemo, pošto si nečist. Ali da bi ti, o care, i mađioničar koji spremi ovaj otrov, poznali silu Hrista Boga mog, ja ću prva popiti otrov u ime Isusa mog. A posle mene popiće otrov i ostali svi što su sa mnom.

I svi ispiše otrov, ali im on nijednome ne naškodi. Videvši to, mađioničar se zaprepasti. Zatim, posmatrajući svetu Fotinu, reče joj: Imam i drugi otrov, mnogo jači od ovog koji popiste. I ako vi i njega ispijete, i on vam ne naškodi, onda ću i ja poverovati u Hrista vašeg. - I kada svi ispiše taj otrov, i nikome se od njega ne desi nikakvo zlo, tada mađioničar dohvati svoje mađioničarske knjige i baci ih u oganj. I verova u Hrista, i krsti se, i dobi ime Teoklit.

Saznavši za to, car naredi da Teoklita odmah izdvoje od ostalih mučenika, da ga izvedu van grada i mačem mu odseku glavu. I tako pre drugih mučenički postrada nezaboravni Teoklit, i dobi od Gospoda besmrtni venac. A ostalim svetim mučenicima i svetoj velikomučenici Fotini naredi car da se preseku žile. Kada to bi učinjeno, svetitelji se rugahu caru i njegovim bogovima. Tada on, nevaljalac, naredi da sveta Fotina, i ostali s njom, piju rastopljeno olovo i sumpor, i da im se to i u uši nalije. Ali i to nimalo ne naškodi svetima, i oni rekoše: Blagodarimo Ti, Gospode Bože naš, što si nam pomoću olova srce rosom orosio, jer su nam bila veoma žedna!

Tada Neron, začuđen i preneražen, naredi da svetitelje obese, pa da im što jače stružu celo telo i buktinjama pale. Ali svetitelji se moljahu, i Božjom blagodaću pokazaše se jači i od ovih mučenja. Besan, Neron naredi da se pomeša pelin i najoštriji ocat, i to da mučenicima da piju. Popivši i to, sveti govorahu: Ocat tvoj, o care, slađi nam je od meda.

Još besniji zbog ovoga, tiranin naredi da se svetima iskopaju oči, i da ih onda bace u mračnu tamnicu, punu zmija i škorpija. I gle čuda! sve zmije i škorpije pocrkaše, a tamošnji smrad se pretvori u miris, i tamnička tama u najblistaviju svetlost. Tada se i Hristos javi svetima, i reče im: "Mir vam!" I uhvativši svetu Fotinu za ruku, reče joj: Ja sam stalno sa vama, ne bojte se, nego se neprestano radujte! - I dok Gospod ovo govoraše, sa očiju njihovih spade kao krljušt, i svi progledaše, i ugledavši Gospoda pokloniše Mu se. A Gospod, blagosiljajući ih, reče im: Budite hrabri i jaki! - i tako uziđe na nebo.

Bezbožni Neron ostavi svete mučenike u tamnici tri godine, da bi tako u teškim mukama okončali život gorkom smrću. Posle tri godine posla car da Mu iz tamnice dovedu jednog njegovog dvorjanina, koga on tamo beše zatvorio. Kada poslani vojnici dođoše u tamnicu po ovoga, u isto vreme videše svete mučenike zdrave i krepke. I obavestiše cara da oslepljeni galilejci opet vide, i da su zdravi, i daš tamnica blista od svetlosti, i da divno miriše, i da se pretvorila u dom Božji, u koji se stiču jelini, slušaju propoved mučenika o Hristu, veruju u NJega i krštavaju se.

Čuvši to, car se zaprepasti, i posla sluge da mu dovedu mučenike. I kad ih dovedoše, on im reče: Ne izdadosmo li vam carsku zapovest da ne propovedate Hrista u ovom gradu Rimu? Kako onda, nalazeći se u tamnici, vi propovedate Hrista? Znajte da ću vas zbog toga podvrgnuti mnogim i velikim mukama. A sveti mu odgovoriše: Čini što hoćeš, jer mi nećemo prestati da propovedamo Hrista, koji je istiniti Bog i Tvorac svega.

Razjaren, Neron naredi da ih raspnu strmoglavce, i da im tri dana biju tela žilama, sve dok im se kosti ne poraspadaju. Pošto to bi učinjeno, car naredi da ostanu na krstovima još četiri dana. A kada petog dana. dođoše mučitelji da vide da li su mučenici živi, videše ih na krstovima, i tog trenutka svi oslepeše. Uto Anđeo Gospodnji siđe s neba, i skide svetitelje s krstova. Zatim, pozdravivši ih, ostavi ih zdrave. - A sveta Fotina, sažalivši se na oslepljene mučitelje, pomoli se Bogu, i oni odmah progledaše. Zbog toga poverovaše u Hrista, i krstiše se.

Kada za to ču Neron, spopade ga bes, i on naredi da svetoj Fotini oderu kožu. Dok su to radili, svetiteljka je psalmila govoreći: "Gospode, iskušao si me, i poznao si me" (Ps. 138, 1). Pošto je odraše živu, kožu joj baciše u suvi bunar. A svetom Sevastijanu i Fotinu i Josiji odsekoše tajne udove, pa ih onda zatvoriše u jednom starom kupatilu. Tada izvede Neron preda se svih pet sestara Svete Fotine, i naredi da im prvo odrežu dojke, a zatim da ih oderu žive. Kada dželati htedoše da vežu svetu Fotidu, četvrtu sestru, pre no što bi počeli da joj deru kožu, ona to ne dopusti, već sama junački stajaše dok joj ne skinuše kožu. Car se udivi njenom junaštvu i hrabrosti. Ali ga to još više i naljuti, te on, zveropodobni, izmisli za svetu Fotidu još strašnije i užasnije muke. Naime, on naredi da u njegovoj bašti saviju vrhove dva drveta, i da za njih vežu svetu Fotidu, pa da onda puste vrhove da se opet vrate u svoje prvobitne položaje. Kada to uradiše, sveta Fotida bi raščerečena na dve polovine, i blaženu dušu svoju predade u ruke Božje, i dobi neuvenljivi venac mučeništva.

Potom naredi car da svima svetim mučenicima odseku glave, samo da svetu Fontinu izvade iz suvog bunara, i da je vrgnu u tamnicu. To nju veoma ožalosti što ostade sama i ne uvenča se zajedno sa ostalim sestrama. Zbog toga ona moljaše Boga o tome. Bog joj se javi i, osenivši je tri puta znakom časnoga Krsta i ispunivši je radošću, učini je zdravom. I docnije, pošto je mnogo dana slavila i blagosiljala Boga, ona predade dušu svoju u ruke Njegove.

Neron je carovao od 54 do 68 godine. Gonjenje hrišćana pod njim počelo je 65 godine i trajalo do 68 godine, kada je Neron izvršio samoubistvo i time učinio kraj ovom gonjenju.