BAĆUŠKA

"Sva Ruska zemlja je posle Oktobarske revolucije bila natoiljena suzama i krvlju hrišćanskih mučenika."

U čeličani gde je radilo desetine hiljada ljudi, obreo se i Sergej
Arkadijevič.Tu je sreo baćušku (sveštenika) iz svog sela...
E, moj baćuška, i ti ovde stiže, pomislio je kad ga je video. Nije smeo ništa na glas da kaže. Obratiti se svešteniku, makar i bivšem, u to vreme, bilo je ravno samoubistvu. Šta ti je čovek, život mu ne vredi ni koliko lažni novčić, a drži se za njega grčevito.
I kud baš njega da sretne? Koliko su samo noći proveli na reci. Od celog sela jedino mu on nije zamerao što se ponaša kao i svi ostali. Seljani su hteli
sveštenika za ugled, pravog baćušku, a pop Ivan Semjonovič je voleo sa društvom da posedi na obali, da zapeva sa ribarima i burlacima.
Onda dođe rat. Mobilisaše ih. Kad se rat završio Sergej je ostao sasvim sam. Od porodice niko živ nije pretekao. Kuća spaljena. Gde će, šta će?
Povedoše ga u čeličanu.
Dani su nekako prolazili; težak rad, buka, i vrelina usijanog čelika nisu ostavljali vremena za razmišljanje, ali su noći bile strašne. Sećanja nisu spavala nikada. I tu srete popa. Prepoznao ga je, iako je bio obrijan i bez mantije, u nekom izbledelom, zakrpljenom radničkom kombinezonu. Gde on? Pa taj nije u stanju ni pet kila da podigne. Mora da ga je velika muka naterala. U to vreme svešteniku niko nije smeo da da, ni parče hleba ni posao. „Ko hoće da bude pop, neka ga Bog hrani, partija neće" govorili su.
Kuda da ode siroti baćuška? On, žena i sedmoro sitne dece, iz daleke stepe
nisu mogli u inostranstvo. Sigurno je zbog nejači popustio pod mukama i skinuo mantiju.
Između toliko hiljada ljudi, baš njega sreće stalno. Okretao je glavu. I baćuška se sklanjao.
Na rukama krvavi žuljevi, na srcu rane. Ni jedno ni drugo neće da zaceli.
Onda dođe naređenje: svi moraju da idu na kurs.
Predavanja je organizovao ministar prosvete, Lunačarski. Govorio je kako je "religija opijum za narod" i ijoš svašta ružno o Bogu, Bogorodici i Svetima.
Znači, to je novo vreme. Više ga ništa nije čudilo, ali ipak nije verovao da je sve ovo volja Božja. Mora da je sam nečastivi tu umešao prste.
Predavanja su trajala nekoliko meseci. Sada su "svesni". Partija hoće Boga da ukine.
Lunačarski dođe ponovo, da proveri šta su njegovi pomoćnici uradilii koliko su "osvestili" radničku klasu.
U ogromnoj hali nekoliko hiljada radnika. Nevoljnici ko i pre, samo što sad psuju Boga i Cara i sve što im je nekada bilo sveto.
Držali su govore, ismevali Sveto Pismo i Svetinje, a onda je lično
Lunačarski prozvao Ivana Semjonoviča, govoreći da je to bivši sveštenik koji je shvatio svoju "zabludu" pa će sada javno da kaže svoje novo "vjeruju": veru u Lenjina i Partiju.
Metalna hala zamukla. Sve se glave okreću ka čoveku koji, nekako ozaren, ide polako kroz halu.
-Ej, baćuška, Ivane, nesrećo, zar ćeš da pljuneš na Jevanđelje? - bezglasno  jauknu Sergej.
Ivan Semjonovič dođe do Lunačarskog, koji dalje govori da je ovo - očigledan primer velikodušnosti Partije, koja prašta i prevaspitava. Kroz halu prođe hladan talas jeze.
Ivan Semjonovič stade za mikrofon. Lunačarski se nadmeno smeška. I
drugovi "članovi" se smeškaju.
Umukla čeličana. U mrtvoj tišini, kao grom odjeknuše iz zvučnika reči baćuške Ivana Semjonoviča: "HRISTOS VOSKRESE!"
I oglasi se Pravoslavna Rusija. Hiljade radnika ustadoše. Iz njih
progovoriše preci. Kao iz jednog grla prolomi se do neba: "VAISTINU VOSKRESE!"
Potresoše se zidovi hale, utihnuše zvučnici. Isteraše radnike napolje...
Kako je, i u kakvim mukama, skončao sveštenik, naš baćuška, Ivan Semjonovič, nezna niko do Bog jedini.
Ćutao je i podnosio beščašće sve dok od njega nisu zahtevali da se odrekne Hrista Gospoda.
Tada je posvedočio i ispovedio svoju veru u Vaskrslog Gospoda svojim životom.
I preseli se u život večni.

Priredila Radmila Mišev, ''Baćuška'', deset Božjih zapovesti u sto priča, Beograd 2007, str. 13.